30. јул 2014., Новости , Ј. Субин

Велике кланице и увозници у Србији главни трговци илегалним месом из Бразила и Аргентине. Тржиште пуно робе из Јужне Америке. Шверцери са Косова јагме се за нашим шницлама.

mesodomaceУВОЗНИЦИ меса и велике кланице у Србији – главни су трговци и прерађивачи „озлоглашеног“ меса из Аргентине и Бразила. Систем контроле је слаб, а лоши закони и правилници омогућавају да се сав шкарт слива код нас. А због незнања и нестручности надлежних, највише испаштају грађани.

Овако објашњава ситуацију у кланичној и месној индустрији др Мирослав Стојшић, ветеринар и начелник републичке ветеринарске инспекције за време СРЈ.

– Србија има све ресурсе за пољопривреду и сточарство, и да је среће не би увезли ниједно грло, већ би извозили стоку – сматра др Стојшић. – Овако, увозимо сумњиво месо из Јужне Америке. И тиме се баве скоро све увозничке куће и велике кланице. У нашој земљи не постоји никаква ваљана контрола, па због тога могу месо и на улици да продају. Имали смо случај у Врању, где људи на пољани кољу стоку и продају месо. Инспектори су у том случају само пребацивали надлежности од једног до другог, а народ је незаштићен.

Како каже др Стојшић, код нас је много рентабилнија трговина од производње. Увозници су се тако досетили и почели да купују месо и сировине из Европе и осталих земаља, како би наши кланичари правили јефтине производе.

– Они увозе месо којем истиче рок трајања за месец дана, складиште велике количине и онда то употребљавају за месне прерађевине – упозорава др Стојшић. – Како им је и то скупо, увозе и пилећи МОМ (машински откошћено месо), које се не користи ни за исхрану мачака и паса, па и то додају у месне прерађевине. Они добију производе који коштају око 100 динара, у продаји иду до 300, па на тај начин обмањују и трују народ и децу. Кривац за све то је Управа за ветерину и Министарство пољопривреде, који су уништили све законе који су постојали. Направили су прописе да може све да прође, који одговарају великим индустријама.

Према речима др Стојшића, на позитивној листи постоји више од 3.000 адитива и емулгатора. Наша земља би, објашњава он, требало да има своју стручну комисију која би проверавала здравствени аспект свих тих опасних материја у храни.

– Србија мора да има стручну комисију за адитиве и да процењује да ли неки могу да иду или не, а не само да преписујемо – истиче др Стојшић. – Хоћемо да се држимо европских прописа, а само код нас индустрија меса прави по 300 до 400 различитих производа. То нема нигде скоро. У Немачкој имате кланицу која само прави виршле, друга прави белу кобасицу, и зна се ко шта ради.

Мале занатске радње и даље предњаче када је реч о продаји домаћег меса. На добро и квалитетно месо из Србије нису имуни ни шверцери са Косова. Како каже др Стојшић, они су главни купци на сточним пијацама у Руми и Старој Пазови.

– Шверцери долазе са Косова, купују и препакују месо, и то нико не контролише – објашњава наш саговорник. – Некад смо увозили стоку из БиХ, преко Дрине, али нам се то више не исплати. Боља је рачуница да наше месо иде на Косово.

“КАРИОКЕ“ СТИЖУ И ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ

Илегални канали трговине месом добро су познати и утабани српским шверцерима. Пре свега, ту је пут уз границу са Косовом. Одатле полутке долазе из Америке, Аргентине и Бразила. Пилетина нам стиже и преко Црне Горе, док говедину „радо“ узимамо из Бразила и Аргентине. Иначе, стока у Јужној Америци углавном се храни ГМ сточном храном.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *