07.08.2014., Новости , Ј. Субин – З. Радовић

Српски винари тврде да строги законски прописи поскупљују производњу пића и фаворизују увоз. Литар нашег пића кошта као два литра француског или шпанског истог квалитета

Vinogradarstvo-u-Srbij_300.jpgЗа литар вина које је произведено у Србији, могу се купити и до две литре овог пића истог квалитета које је увезено из Француске или Шпаније. Винари тврде да је пиће богова у нашој земљи „папрено“ због бирократије и мноштва такса, које поскупљују производњу. Према подацима Републичког завода за статистику, у Србији се просечно по једном становнику годишње троши између 3,3 и четири литра вина, а од четири попијене боце, три су из увоза!

Душан Коруноски из Уније послодаваца Србије каже да основни проблеми проистичу из Закона о вину, који покушава да регулише и најситније детаље производње и намеће страховите трошкове отпочињања и одржавања пословања у овом сектору.

– Производњом вина не може да се бави регистровано пољопривредно газдинство, већ је неопходно отворити предузетничку радњу или предузеће – наводи Коруноски. – То значи и ангажовање књиговође и плаћање доприноса за бар једног запосленог. Законодавац се бави и бројем и квалитетом просторија у којима се вино прави, па морате имати једну за „чување енолошких средстава“, превасходно квасца и винобрана, иако се они купују дан пред муљање.

Док Французи, Италијани и Немци вино праве у мемљивим, 300 година старим подрумима, са земљаним подовима, подови српских винарија, тврди Коруноски, морају да буду од водоотпорног материјала као и зидови.

– Произвођачи се жале да их закон, такође, обавезује да купе сву опрему за производњу вина – истиче Коруноски. – Код њихових конкурената у Европи све мале винарије такву опрему изнајмљују, или изнајмљују услугу покретних прерађивача. Муљача, преса, вага, и друга скупа опрема се користе не више од дан-два у години, али сваки српски винар мора да је има.

У Министарству пољопривреде, међутим, истичу да произвођачи вина могу да користе услугу пуњења и етикетирања од других, а опрему могу и да изнајме. Они наводе и да су за произвођаче „папиролошке“ услуге углавном бесплатне.

Професор технологије вина на Технолошком факултету у Новом Саду Владимир Пушкаш истиче да на многим увозним винима пише да је квалитетно, али је питање шта се налази у флаши.

– Сретао сам се са увозним винима која су слабог квалитета, али нашим неедукованим потрошачима је битно да пише да је из Француске или Италије – објашњава проф. др Пушкаш. – Они, међутим, не знају да препознају прави квалитет вина. Зато и не чуди што страно вино, чија је набавна цена од евро и по до три, а притом се посебно прави за наша сиротињска тржишта, уз све марже, на крају кошта око хиљаду динара, колико и домаће. Такво вино је само технички исправно.

Мале винарије, објашњава проф. др Пушкаш, морају да буду скупље, јер је и производња на мало скупља од индустријске. Нарочито при набавци боца, чепова, етикета …

– Малим винарима треба олакшати посао, бар преко набавки репроматеријала, тиме би се и спустила цена финализованог производа – сматра професор Пушкаш. – Има простора да се цена снизи, али је проблем и наплата. Многи винари покушавају већом ценом то да надокнаде.

МИНИСТАРСТВО ПОМАЖЕ

У МИНИСТАРСТВУ пољопривреде кажу да је захваљујући поједностављеној процедури, број произвођача вина са географским пореклом порастао са седам на више од 60.

– За разлику од других земаља, трошкове контроле производње вина, лабораторијских анализа и сензорног оцењивања вина са географским пореклом, као и трошкове уписа у регистар и доделу контролних бројева, не сносе произвођачи, већ све иде на терет државе – кажу у Министарству пољопривреде. – Тиме се винарима смањују трошкови од хиљаду до неколико хиљада евра. Исто тако, сваки винар у Србији може да добије рефундацију за своја улагања, до 18.000 евра.

ВИНОГРАДАРСКИ РЕГИСТАР

ПРОИЗВОЂАЧИ подсећају да се вино може правити само од грожђа које потиче од винара уписаних у Виноградарски регистар.
– Сви који су се пријавили добили су, међутим, привремена решења, а са њима не можете добити контролни број који мора да буде одштампан на винској етикети – каже за „Новости“ један винар. – Да бисте добили коначно решење, људи из министарства морају да изађу на терен и ГПС уређајем сниме положај сваког чокота, а на снимање чека око 2.500 винограда. У одељењу министарства које се тиме бави ради 15 људи који имају два уређаја и ауто који не може да стигне до већине винограда. Већ два месеца чекам на „контролни број“, а за то време вино стоји у подруму, флаширано, без етикета. Приближава се датум нове бербе, треба ми обртни капитал да купим грожђе и „енолошка средства“, платим бераче, а ја не могу да пласирам производ. Дакле, могу или да се задужим, или, као многе колеге, могу да штампам етикете без контролног броја и продам вино.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *