18.09.2014., ЦЕОПОМ , Часлав Кузмановић

Поткопавање прехрамбене безбедности становништва Србије дуже од деценију протиче несметано. Распродаја најкрупнијих земљишних организација са најплоднијом земљом странцима, недостатност у производњи семена, страни трговачки ланци, сиромашење сељака и небрига за село за резултат ће пре или касније имати недостатак и неприступачност хране, дакле— глад.

Поменути исход чини неизбежним и недовољна солидарност градског и сеоског становништва,као и политичка неспремност да се искорачи ка сигурном тржишту и доступном капиталу прилагођеном условима пољопривредне производње Србије.

gladovanje_analizaПревратници и њихово економско чудо (чедо)

Битка мултинационалног капитала за храну на тлу Србије је почела. Дрска пљачка, затварање великих комбината и општа грабеж можда је оставила ван заслужене пажње разорне последице превратника и њихових ментора у пољопривреди.

Савет за борбу против корупције је пробао да исправи „криву Дрину“ тиме што је јасно утврдио да се приватизација пољопривредних предузећа у Србији обавља на незаконит начин. Министарство пољопривреде и Агенција за приватизацију Србије су наставили по „своме“. Антикомунизам је државну својину над земљом у Стратегији развоја пољопривреде од 2005.године прогласио „рецидивом прошлости“ кога се треба по хитном поступку ослободити. Без претходног утврђивања власништва над земљом Агенција за приватизацију је продавала пољопривредна предузећа заједно са државним земљиштем које није било у билансима нити је улазило у процену вредности предузећа. Она су имала само право коришћења овог земљишта.

Са доказом о плаћеној цени за фирму, нови власници су се без проблема у катастру уписивали као власници земљишта и стицали право да га препродају као и читаве агробизнисе. Ако га препродају странцима, као што се сви својски труде, укључујући и државу Србију, храна произведена на том земљишту сигурно неће остати у Србији.

На описани начин је отуђено око 314.000 хектара државне и 200.000 хектара задружне својине. Најгрубља процена штете учињене само задругама је две милијарде долара. Искидани су репродуктивни ланци од њиве до трпезе. Десетковане су задруге које су незаменљиве у укрупњавању понуде пољопривредних производа за велике купце као што су руска предузећа. Посао је изгубило више од 50.000 радника.

Сваки четврти уговор о приватизацији је раскинут али су нови власници успели да покраду механизацију и остале покретне вредности и то без икаквих последица. „Модернизација“ катастра путем дигитализације и промена бројева парцела додатно ће заметнути трагове.

После деценију и по „транзиционисања“ од реформе до реформе, од стратегије до стратегије, Србија није успела да оствари ниво пољопривредне производње из 1998. године. То је била година предратног стања, година санкција и независности. Србија данас има сточни фонд на нивоу 1910. године.

Ниво приноса по хектару је нижи него пре четврт века. Схватајући да није много пожељан у сопственој земљи, сељак прави своју рачуницу те престаје да се бави стоком а престаје све више да се бави било чиме.

Ко ће нас хранити?

Познато је да је природни прираштај становништва у Србији негативан — у току године око 35.000 становника умре више него што се роди. У току 2013. број рођених је био најмањи од Другог светског рата. Живорођено је 65.554 детета а умрло је 100.300 становника.

Од тог броја у 2013. години број лица у градовима се смањио за 7.512 становника, а број лица у селима се смањио за око 27.234 становника, што износи 78.3 % укупног смањења. За прва ти месеца 2014 године, број рођених је додатно смањен за 1,2 % а број умрлих је додатно повећан за 1,5 % у односу на исти период 2013. године. Тешки услови живота на селу, бројна старачка домаћинства и недоступност многих услуга узимају свој данак.

Из разноразних разлога број запослених у пољопривреди бележи високе стопе смањења. У односу на 2004. запосленост у пољопривреди је 2012. смањена 56 %.

Увећање земљишних површина које се не користе – од 200 до 350 хиљада хектара ораница и ливада годишње су непосредна последица. Са пашњацима ова бројка расте и до милион хектара. Смањује се укупна пољопривредна производња а недостатак хране постаје извеснији.

Према саопштењу званичне статистике у РС са стањем на дан 1. децембра 2013, у односу на претходно стање, укупан број говеда мањи је 0,8 %, оваца за 1,2 %, коза за 2,9 %, коња та 7,7 % и живине за 3% док је укупан број свиња већи за 0,2 %. Стока брже нестаје од народа у Србији јер је просечно годишње смањење броја становника око 0,5 %.

Уништавање сточног фонда је директна последица примене Споразума о стабилизацији и придруживању Србије ЕУ. Србија пристаје на „слободну“ трговину. Применом овог Споразума европска стока постаје релативно јевтинија у односу на произвођачку цену домаће стоке и живине.

Од почетка 2014. као последица примене Споразума, укинута је царина на увоз живе стоке. Хрватска, Мађарска и Немачка су постале главни извозници живе стоке у Србију. Тако Србија извози житарице које носе најмању добит а увози живу стоку а са њоме и рад оних који су је гајили. Како се будемо примицали ЕУ број оваквих апсурдних и штеточинских позиција по Србију ће се повећавати.

Због релативно малих уштеда кланичне индустрије која располаже новцем, Србија већ две деценије има тренд опадања сточног фонда по стопи од 2 до 3 одсто годишње. У Србији постоји 40.000 празних обора за тов стоке. И поред изразито повољних природних услова који се огледају у постојању 1,4 милиона хектара сталних пашњака високог квалитета, сточарство Србије се налази у дубокој кризи.

Својом небригом власт је омогућила ту кризу јер не контролише њене главне узроке: нарушени паритети цена (тј. сељак ради највише а добија најмање), загубљена тржишта, немогућност извоза свих врста меса, смањена куповна моћ становништва, нарушен систем финансирања, недовољно издвајање средстава у аграрни буџет (јер сељаци крпе рупе увозничког лобија са око 17 %), нефункционисање робних резерви.

Уколико ЕУ остане без алтернативе и Србија ће остати без сточног фонда тј. остаће извозник примарних пољопривредних производа. Практично, сировински додатак пољопривреди развијених ЕУ земаља са мањком обрадиве земље као што је Немачка.

Ко ће куповати храну?

Општа привредна стагнација, повећање незапослености, повећање социјалне неједнакости нагнали су Драгована Милићевића да се запита: има ли Србија (своју) економску политику. Полазећи од уџбеничке дефиниције економске политике која каже да је њен крајњи циљ развој и просперитет привреде као целине, он лако доказује, на страницама Макроекономије , да ове политике нема.

Овај закључак неопозиво потврђује и податак да је стопа сиромаштва у Србији највећа у Европи и износи 24,6 %. Светска истраживања кажу 50 %.

Научни сарадник Института друштвених наука др Нада Новаковић тврди у Политици од 8. септембра да држава за сиромашне издваја све мање и да и даље није решено који модел социјалне политике жели да води. Судећи по усвојеним законима у којима доминира „англосаксонски модел по којем је појединац одговоран за себе и своју породицу, а на сиромашне се гледа као на губитнике, неспособне да доприносе друштву“. Изгледа да је модел социјалне политке ипак решен по оном народном “вашка на вашку а пара на пару“. Србија клизи ка зонама изразите неједнакости.

Србија је земља са највећим порастом економске неједнакости у Европи и са највећом стопом неједнакости у Европи. Штета што са ЕУ не делимо вредности да се та неједнакост смањује. За последицу ћемо имати даље изостајање економског развоја, истинске демократије и здравих социјалних односа. Нужна политичка нестабилност не дозвољава развој институција система па ће уместо правила у вођењу економске политике бити коришћени декрети.

Изгледа да смо пронашли Соломонско решење. На смањену производњу пољопривредних производа одговорићемо смањењем тражње.

Држава – највећа претња

Недавно је усвојена Стратегија пољопривреде и руралног развоја Републике Србије (2014-2024). Стратегију је крајем прошле године израдило Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде РС.

Њена највећа вредност је у томе што је приказано постојеће стање у овој области. Набројано је више од стотину слабости и претњи развоју пољопривреде и руралних подручја (стр.72-74).

На први поглед је видљиво да је заједнички именитељ свих претњи управо држава Србија. Набројаћемо само неколико: Незавршен процес повраћаја земљишта; изостанак системских решења на климатске промене; неефикасан систем управљања земљишним, шумским и водним потенцијалима; растућа конкуренција из земаља са високосубвенционисаном пољопривредом (ЕУ); политичка и економска нестабилност у земљи; неприпремљеност агроиндустријског сектора на процесе либерализације трговине; постојање сиве економије и монопола на страни прераде и трговине; недовољна препознатљивост руралних посебности у локалним и националним политикама; недостатак специфичних банкарских услуга и пакета услуга…

Занимљиво је да није наведена највећа, најделотворнија и најподлија претња по опстанак националне пољопривреде и физички опстанак становништва а то је – губитак контроле над производњом и продајом семена.

И Хрватска је прекасно уочила ову опасност која долази од Европске комисије у облику кровног закона којим се отвара пут великим произвођачима семена да преузму потпуну контролу над производњом и продајом. Како у ЕУ тако и у земљама кандидатима. (Сунчана Пешак,„Битка за семе“, Agronews, 25. 4. 2013.)

Само продајом Пољопривредног комбината Београд, Србија губи 25.000 хектара земљишта и велики део националног суверенитета над производњом семена и селекционисањем јуница. Не помажу ни молбе најбољих стручњака у земљи да се то не чини, нити њихове идеје шта би то било много паметније и корисније за Србију.

Мора ли се наставити овим путем? Наравно да не мора. И народна песма каже: Од извора два путића.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *