17. новембар 2014. , Новости , Ј. Субин – Н. Суботић

Из републичке касе ни ове године неће бити издвојене паре за допуну робних резерви. Род изванредан. Рачуна се да ће око три милиона тона отићи странцима

kukuruz_spas_izvozДРЖАВА нема пара, а по свој прилици ни намеру да откупи део овогодишњег рода кукуруза. Робне резерве кукурузом се нису пуниле ни претходних неколико година. Цене ове житарице пољопривредницима и даље су ниске, па им остаје да се окрену сточарству, или извозу.

Како каже Вукосав Саковић, председник Удружења „Жито Србије“, да би држава откупила кукуруз потребан је новац, а то тренутно нема.
– Не верујем да ће ове године бити откупа кукуруза за робне резерве, једино ако се нешто не промени у међувремену – прича Саковић. – Род је изванредан, око осам милиона тона. И рецимо када би држава купила 100.000 тона, то би била само кап у мору. Овогодишњи род довољан је за све домаће потребе, развој сточарства, а биће и више од три милиона тона за извоз.

Како каже Саковић, највећи проблем је са складиштењем. Извозници су засада урадили добар део посла, и већ су извели 288.000 тона кукуруза. У плану је да овог месеца извезу још 300.000 тона.

– У Србији има 15 компанија које су највећи извозници кукуруза – истиче Саковић. – Око 80 одсто наше робе Дунавом иде према Црном мору. Купци су нам из ЕУ, Јужне Кореје, али и других земаља.

Пољопривредници, ипак, имају разлога да задовољно трљају руке.

Ратар из Суботице Јован Огњанов, ових дана планира да обере преосталих двадесетак јутара кукуруза. Већ је, како каже, „скинуо“ род са 80 јутара, и добио просечан принос од 7,5 тона по јутру, односно, око 14 тона по хектару.

– Кукуруз је ове године одлично понео, род је више него добар, али, шта нам то вреди, када је цена, када се одбије сушење и сви остали трошкови, највише 10,5 динара по килограму – прича Огњанов. – Како ствари стоје, на кукурузу ће ове године више зарадити они што га суше и складиште, него ми, ратари. Најгоре је то што, бар код нас у Суботици, куруруз нити кога интересује, нити га ко прима. Са прошлом „туром“ сам чекао 25 сати, да га сместим у силос, тако да ме страх и да помислим, колико ћу још морати да чекам, ако и успем да га предам. О цени производње, такође ни не размишљам, јер ми само може донети главобољу, посебно кад помислим, да сам семе, за једно јутро, плаћао толико колико сад добијам за тону меркантилног кукуруза ….

Држава би, додаје Огњанов, у оваквој ситуацији морала да интервенише, и то не само откупом, већ и „отварањем“ свих складишта и сушара.
– Требало би отворити сва складишта и сушаре, да се кукуруз што пре ускладишти и просуши – каже Огњанов. – Тако би се берба могла врло брзо завршити. Нажалост, изгледа да никог од одговорих не интерсују наши проблеми, и нико нема воље, а ни не помишља да нешто уради.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *