30.11.2014., Дневник , Слађана Глушчевић

Како држава систематски уништава пољопривреду, сточарство и предузетништво, то јест оно чега су јој већ годинама уста пуна и о чему слаткоречиво воли да прича, лепо се види на примеру живинарства.

zivinarstvo_nazadovanjeУместо да нам то буде зелена грана аграра, јер нема никаквог разлога да тако није, дозвољава да фарме пилића пропадају, губећи битку са црним тржиштем, откупљивачима који злоупотребљавају тржишне позиције, бирократијом, прописима, скупим наметима…

Пре десетак година фарме пилића ницале су у Војводини као печурке после кише, живинарима је посао ишао од руке, запошљавали су локално становништво, успевали су да враћају зајмове… Данас се копрцају у жестокој борби за опстанак, а све по истом сценарију – преко смањења производње и отпуштања радника до катанца на фармама или пуког преживљавања. За вратом им је штошта, а тренутно су им највећа претња уцењивачки ниске откупне цене и црно тржиште. Како сада ствари стоје – већ за који месец то ће их докрајчити. Они који су у овом послу, у Бачкој, добро знају како иду канали од фарме до купца. Нажалост, у последње време они су све мутнији, па тако до новосадских и пијаца у мањим местима долази пилетина из нелегалних фарми, којих је све више. Легални живинари тврде да само из Госпођинаца на тржиште из непријављених фарми и дивљих кланица стигне чак 10.000 пилића недељно!

– Постало је готово немогуће легално пословати. Некада смо имали и 70 запослених, а сада имамо два. Никакве економске логике нема у овом послу када откупљивачи, тачније један и највећи, диктира откупну цену како хоће, а она је тренутно мизерна – од 90 до 95 динара килограм. А производна цена по килограму је 120 или 130 динара. Самим тим је произвођач на чистом губитку, а где су остале муке оних који легално послују у овој бранши – указује, у разговору за „Дневник“, власник фарме пилића у Госпођинцима Ђорђе Ђукић, који је објекте за узгој живине подигао пре 12 година, а потом је, у оквиру породичног бизниса, отворио и десетак радњи за продају овог меса. Продавнице је махом затворио, а сада је, као и други фармери који легално послују, на корак до одлуке да угаси фарму.

Он објашњава да је производња пилета знатно скупља од актуелних продајних цена, па је јасно да ту нешто шкрипи. Рецимо, пиле за време това поједе четири и по килограма хране, што кошта 200 динара. У старту, за једнодневно пиле треба дати 50 динара, а трошкови струје, радника, лекова, гаса… су на нивоу 40 динара по килограму.

– Чист губитак по пилету је најмање 100 динара. У таквим околностима мали фармери не могу опстати и, плашим се, још ће масовније прелазити у сиву зону. У том случају, неће им требати ни „хасап“ систем, ни силни други услови који се тичу безбедности хране, неће плаћати општинске намете, инспекције, фабрике за прераду животињског отпада. Е, онда би се могла оправдати такозвана цена коштања пилећег меса. Али, тада у питање долази и безбедност потрошача, и очување животне средине, и легално пословање и цео привредни амбијент – наглашава Ђукић наводећи као најсвежији проблем са животињским отпадом…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *