19. март 2015., РТВ (Гала Гајин)

НОВИ САД – Захваљујући повољној клими и земљишту, Србија је веома погодна за гајење различитих култура лековитог биља. Око 3.500 хектара у нашој земљи је под лековитим биљем, а већина плантажа се налази на подручју Војводине. Иако имамо све предуслове за развијање те гране ратарства, она се гаси.

lekovito_bilje_gajenjeПрема процени стручњака, на једном хектару може се добити 300 до 500 килограма цвета камилице првог квалитета. Један килограм износи и до осам евра, што значи да је приход по хектару 4.000 евра. Главни разлог због којег се лековито биље не гаји у Србији је недостатак тржишта.

Произвођачи се највише одлучују за менту, а и она се све мањи гаји јер је проблем у пласману.

Једна од водећих институција која се бави лековитим биљем у Србији је Институт „Доктор Јосиф Панчић“, који је основан 1948. године. Директор тог института Драгоја Радановић, објашњава да је могуће подићи производњу на некадашњи ниво, ако пратимо светско тржиште, које је постало много пробирљивије и поставило читав низ стандарда.

„Ми смо мало тржиште да се разумемо. Ми наше потребе можемо да задовољимо кад су у питању камилица и нана и то са лакоћом подмиримо, али да бисмо подигли ту производњу, ми морамо гледати на извоз. Да бисмо то подигли, морамо се удруживати, морамо постићи укрупњавање, заједничи наступ и формирање великих произвођача“, сматра Радановић.

Са тим се слаже и Мирко Олушки, власник једне од највећих компанија лековитог биља у Србији „Маквал“. Његова комплетна производња се налази у северу Војводине: Чоки, Новом Кнежевцу, Сенти и Падеју.

Стратешки партнер породице Олушки је немачка компанија „Мартин Бауер“ са којом имају успешну сарадњу већ дужи низ година. Мирко сматра да је најважније поштовати стандарде Европске уније и да је то један од највећих проблема зашто произвођачи лековитог биља немају услова за пласман и због чега се производња гаси.

„Када навикну да раде ту континуирану интегралну производњу, а не да производе на конвенционалан начин, ту ће бити простора за много лакши пласман. Произвдња лековитог биља је много захтевнија и тражи већа улагања него што су то улагања као код пшенице и кукуруза. Морате да будете спремни да инвестирате у ту производњу“, тврди Олушки.

Он додаје да је, поред пласмана, веома битна и подршка државе, да производња лековитог биља буде сегмент препознат као нешто што је потенцијал и могућност не само да се омогући лакша продаја и по већој цени, него и могућност запошљавања већег броја људи. Према речима нашег саговорника, Министарство пољопривреде нема пуно слуха за ову делатност.

„Пољопривредни произвођачи који се баве плантажним гајењем лековитог биља у овој производној години могу рачунати на основне подстицаје у износу од 6.000 динара по хектару. Узгајивачи лековитог биља могу да остваре право на кредит по врло повољним условима. Кредитна подршка може се остварити за кредите укупног износа до пет милиона динара, док је за задруге тај ниво 15 милиона динара“, наводе из Министарства пољопривреде.
Све мање пољопривредника се одлучује за производњу лековитог биља. Према речима пољопривредника из Падеја, некада се на том подручју гајила мента на нивоу од 400 до 500 јутара, а данас на свега 100.
Они сматрају да држава уопште не води рачуна о њима и да тражи да се удружују, што је немогуће у оваквим условима. По њиховом мишљењу, држава би требала да реши питање откупа и да им помогне око организовања откупних станица.

У времену кад је човек констатнтно изложен стресу и загађеној животној средини, окреће се ка биљним сировинама које се употребљавају у прехрамбеној, фармацеутској и козметичкој индустрији. Имамо пример да се у овој грани пољопривреде може постићи успех, а мали произвођачи треба да прихвате понуде и постану кооперанти са великима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *