26.07.2015., Дневник , Слађана Глушчевић

Да пољопривреда и на малим површинама може да буде пристојан посао и да богомдане ресурсе не користимо ни изблиза колико бисмо могли јасно је као дан, али се тргнемо тек када чујемо како други од тога умеју да направе бизнис. Тако је ових дана прича о хрватском произвођачу који килограм уља од смиља продаје за вртоглавих 1.800 евра изазвала велико интересовање у целом региону. Купци, од немачких партнера далматинске “фабрике” у Јастребарском, преко Данаца, до Белгијанаца, чекају у реду за ово течно злато од ароматичног биља, а траже га козметичка и прехрамбена индустрија па чак и пластична хирургија.

lavanda_vojvodinaКада се после овакве приче из комшилука баци око на податке о сличним производњама код нас, још је упечатљивији утисак да занемарујемо многе плодоносне гране пољопривреде. Тако се, уместо да се развија, гаси производња лековитог и ароматичног биља, па је сада имамо на око 3.500 хектара, махом у Војводини.

До пре пар година се, рецимо у Падеју, месту које је синоном за ову производњу, мента гајила на око 500 јутара, а сада тек на стотинак. Подаци су неповољнији како идемо даље у прошлост.

Србија је 1930. године извозила 1.810 тона лековитог биља и 29 тона етарског уља. После Другог светског рата први извозни артикал је био лековито биље. Заправо, све до деведестих година прошлог века Србија је била један од највећих извозника лековитог биља у овом делу Европе са око 6.000 тона сировина и прометом од око 11 милиона долара. Нашу позицију преузели су други – Бугарска, Мађарска, Албанија…

Наравно, производња овог биља изузетно је захтевна, прате је велика улагања, знање, много рада, али изгледа, највећи нам је проблем пласман. Домаће потребе лако задовољимо, али изгубили смо тржишне позиције у свету, а да бисмо их вратили потребно је оно чему очито нисмо дорасли – поштовање европских стандарда, континуитет, удруживање, укрупњавање, заједничи наступ, формирање великих произвођача …

Па ипак, имамо доста примера да се у овој грани пољопривреде може постићи успех, све су прилике, и у смиљу, које није карактеристично за наше поднебље. Производњу ове ароматичне биљке покренуо је преклане Суботичанин Милан Медан, већ етаблиран произвођач лаванде на војвођанским њивама.

– Са смиљем покушавамо, засејали смо га пре две године, не знамо како ћемо проћи. Ипак, то је медитеранска биљка. Лаванду гајимо већ седам – осам година. Почели смо када смо супруга и ја, иако обоје запослени, схватили да нам требају додатни приходи. Од експеримента дошли смо до 2,5 хектара, колико данас имамо под лавандом – прича Медан за наш лист.

Са лавандом, вели, није било већих проблема. Наравно, прележане су све дечије болести јер је то за ову породицу био пионирски посао али, уз велики труд и улагања, на руку јој је ишло и сунце – у Војводини га није фалило, а лаванда га воли. Суботица је на готово истој географској ширини као и Истра, и тек нешто северније него Прованса, чувена по прелепим бледољубичастим пољима, једино је структура бачке земље била тежа, па су Медани засаде формирали у делу града који лежи на песку. Данас је то највећа плантажа у Војводини.

На питање да ли се производња лаванде исплати, наш саговорник одговара – зависи шта су вам жеље, шта желите да остварите.

– Рачуница је, наравно, боља ако се продаје готов производ. Рецимо, ми цвет пакујемо у украсне врећице или правимо уље. Заправо, гајење лаванде се исплатило када смо купили дестилерију.

Кренули смо с огледом, сами смо производили саднице. Од пријатеља који је имао пластеник узимали смо саднице, а за сваку резницу чекали смо да пусти жиле. Прве године добили смо 5.000 садница. Улагања су засад у првој години велика, можда око шест хиљада евра по хектару, али ми нисмо имали тај трошак јер смо сами ожилили саднице. У наредним годинама трошкови су мањи – за одржавање и дораду. Посла има много, нарочито првих година када стабљике напада трава, па је потребно стално фрезовање земљишта, а након тога биљка се већ толико разбокори да се сама брани. Већ у почетку поставили смо систем “кап по кап” и кроз њега прихрањивали. Чим је већа површина и посла је више.

Не можемо све сами, сада нам у берби доста помажу пријатељи и познаници – прича Медан.
Проблем је, вели, што убран цвет не може стајати, треба му одмах наћи купца или га даље прерадити до фазе када је погодан за чување. Због тога се, каже, оријентисао на етарска уља и прераду. У сопственој дестилерији преради највећи део убраног цвета.

– Нису мала улагања у дестилерију или сушару. Ипак, ако се зна да се, уколико се од тог биља прави етерично уље, за шта је потребан дестилатор, зарада може увећати неколико пута, то је исплатива инвестиција – каже Медан додајући да је неопходан услов за успешан посао стално учење и усавршавање.

Захваљујући томе, наш саговорник је стекао потребно знање о етеричним уљима, њиховој производњи и благодетима. Од хибрида које гаји добија се од два до три одсто етеричног уља од тежине биљке, а од лаванде са својих плантажа Медани добијају око 200 литара уља. На тржишту, када се продаје у већим количинама, литра уља лаванде стаје 30 евра, а на мало, зависно од паковања, кошта око 5.000 динара. Рецимо, када су паковања од десет милилитара, онда литра кошта и 15.000 динара. Углавном, јефтиније је од увозног. Купци су све чешће приватници који раде све популарнију “хенд мејд” козметику, произвођачи сапуна, крема, лековитих препарата.

Иначе, Меданови се, ни када су улазили у овај подухват, нису задуживали јер су сматрали да им кредит неће бити добар пријатељ. Рецимо, у почетку су лаванду брали ручно, а треће године, када она први пут ваљано понесе, за брање 15 тона цвета била им је неопходна механизација. Како је прикључак за трактор за њих био прескуп, на основу својих нацрта наш саговорник ангажовао је бравара да направи машину за брање.

Колико год ова и сличне производње могу бити профитабилне и обезбедити солидна примања, и даље не привлаче нове улагаче. И наш саговорник има утисак да у Војводини нема повећаног интересовања за овај посао. Можда зато што је подршка државе минорна, иако управо у на оваквим цветним пољима може нићи могућност запошљавања већег броја људи. Како је реч о малим површинама, основни подстицаји за биљну производњу не значе готово ништа. Издашнија помоћ из државне касе може се добити преко кредита са субвенционисаном каматом.

– Пољопривредни произвођачи који се баве плантажним гајењем лековитог биља у овој производној години могу рачунати на основне подстицаје у износу од 6.000 динара по хектару. Узгајивачи лековитог биља могу да остваре право на кредит по врло повољним условима. Кредитна подршка може се остварити за кредите укупног износа до пет милиона динара, док је за задруге тај ниво 15 милиона динара – наводе из Министарства пољопривреде.

Смиље у огледу

Први приход од смиља очекујемо од друге бербе, уколико опстане. Проблем је продати га тако свежег јер у близини нема откупљивача и требало би га транспортовати на веће удаљености, што не би поднело. Ако постоји дестилерија, онда се може на тај начин обрадити. У Хрватској и БиХ превоз смиља до откупних места није проблем јер нису пуно удаљена, а у Војводини је узгој те биљке још увек у покушају – прича Милан Медан.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *