18. 08. 2015. 7SEEbiz.eu , Блиц

Немачки трговински концерн Lidl добио је и за Хрватску кредит огранка Светске банке „за помоћ тамошњој пољопривреди“. Медији, међутим, пишу да се на примеру Румуније види да би тамошњим сељацима било боље без те „помоћи“.

lidll_pobuna_poljoprivrednikaУ репортажи политичког магазина Monitor немачке станице ARD емитованој ове недеље (13.8), новинари су посетили једну пијацу у Букурешту. Штандови су препуни свежег воћа и поврћа, првокласни парадајз се продаје за тек 60 динара за килограм, али купаца једва да има. Штавише, многи штандови су празни јер су сељаци престали да долазе. Не исплати се. Недалеко одатле је трговински центар и тамо је још јефтиније. Нико не пита одакле је то воће и поврће и каквог је укуса. „Проклети Lidl“, каже једна продавачица.

У Румунију је стигло читаво мноштво дисконта, али Lidl i Kaufland немачког Schwarz Dienstleistung KG је успео да „освоји“ ту земљу. Широм земље је отворено 186 трговина и што је прави скандал, упозоравају немачки новинари, то је остварио и уз кредит International Finance CorporationIFC, заправо финансијског сервиса Светске банке за помоћ у развоју, пише „Dojče vele“.

Све у свему, немачки трговински концерн је добио кредит од укупно 393 милиона долара за проширење свог пословања у Хрватској, Србији, Пољској, Бугарској и наравно Румунији. Само за Румунију је добио 67 милиона америчких долара. Комерцијални услови тог кредита нису нарочито повољни, нарочито не у ово доба изузетно ниских камата.

Али је изузетно важно некој фирми да добије кредит IFC-a из другог разлога: то је гаранција приватним улагачима да су тај пројект провеерили стручњаци Свјетске банке и одобрили његово провођење. А ко ће од државних службеника земље за коју је одобрен тај кредит посумњати у ефикасност Светске банке и њене сестринске организације, Међународног монетарног фонда? Зато им је боље да издају све потребне дозволе што пре и не постављају сувишна питања.

По статутима IFC-a, издавање кредита је зато изричито повезано и с условима које такав пројект мора да испуњава. Он мора да нуди производ који ће моћи да купује и сиромашно становништво, он мора да повећа број локалних произвођача и као треће – да отвор нове путеве дистрибуције за регионалне произвођаче хране.

Код првог услова, чини се да Lidl у Румунији заиста нуди нешто и најсиромашнијима. Али он то чини на начин типичан за концерн који се у међувремену проширио по читавој Европи и постао један од највећих дискаунтера на читавом свету. Тако се и у румунском Lidlu нуди празилук и салата – из Пољске, шампињони из Мађарске, а главице лука с далеког Новог Зеланда. Свега тога наравно да има у изобиљу и код румунских произвођача. Lidl тек штурим саоппштењем новинарима ARD-a признаје како 71% свежих намирница које нуди на полицама румунских продавница не долази из Румуњске.

Код „подстицаја проширења броја локалних испоручилаца“ је зато стање постало још горе. Новинари су посетили Балени, педесетак километара од Букурешта где је новцем Европске уније изграђен велики откупни центар. Из њега одлази воће и поврће у многе велике дисконте који су се раширили по Румунији, али Дамијан Ене се жали се да је све горе. IFC уз кредит тражи да се локалним пољопривредницима и дугорочно понуди некаква перспектива, али од тога нема ни трага.

Све зависи од тренутне потражњи и чак ни тај откупни центар не зна шта ће се тражити за два месеца: трајних уговора нема. А ако се роба није продала, онда они морају да је узму назад. Све у свему, већ се неким пољопривредницима више и не исплати да беру своје воће и поврће. Макар надничаре морају да плаћају само 1,50 евра на сат, радије преору читав урод. Некима још помажу њихова деца, али већ многи размишљају да се радије пријаве као незапослени и примају социјалну помоћ.

Светска банка тражи и „нове путеве дистрибуције за локалне произвођаче хране“.

Бибијана Станћилу је тешком муком створила властиту малу фабрику традиционалног румунског џема од шљива. Њени производи су се добро продавали и било их је на полицама румунских самопослуга све док јој нису дошли представници Lidla. Тражили су од ње да производи за њих у већим количинама, али под знатно лошијим условима од оних у којима ради као самостални произвођач. У супротном, претили су јој људи из Лидла, створиће сопствени румунски џем од шљива.

Бибијана Станћиолу је тек тешком муком стекла и европску декларацију о свом производу, тако да је одбила ту понуду. Лидл је заиста убрзо лансирао свој џем чак за трећину јефтинији од њеног. Како да то постигне, прехрамбени концерн свакако зна. Треба само погледати попис састојака једног таквог производа и попис бројки након слова „Е“. То су дозвољени адитиви којима се лако мења боја, укус и конзистенција џема како би био што укуснији и без најскупљег састојка: свежег и квалитетног воћа.

Румунска произвођачица џема је тврдоглава и жели да и даље производи, макар јој продаја опада. Она користи воће и састојке само домаћих произвођача, дакле оно на што се обавезао и Lidl. Одакле су његове шљиве, то по европским прописима чак не мора ни да пише на теглици.

Новинари немачког угледног магазина Monitor закључују да заправо постоје два скандала. Први је то шта Lidl чини пољопривредницима земаља у којима почне да се шири својим филијалама, али други је још већи: како је фирма из Некарсулма уопште могла да добије тај кредит Светске банке?

У статутима IFC-a јасно пише да се кредити издају за пројекте „малих и средњих“ предузећа који „не могу да добију средстава из приватних извора“. Власник Lidla концерн Schwarz Dienstleistung KG са својим небројеним филијалама тешко се може убројати у „мало и средње предузеће“. Он већ следеће године жели да оствари промет од управо огромних 100 милијарди евра – и нипошто није јасно како је могао да објасни Светској банци да „нема приступа приватном капиталу.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *