17.09.2016., Дневник, Милорад Митровић

Породично газдинство Перице Дрезгића (47) из Кузмина има највећу фарму мангулица, која се налази на “Сремском салашу Дрезгић”, првом имању иза наплатне рампе када се са аутопута крене преко Кузмина пут Сремске Раче и Бијељине. Дрезгић је прве мангулица запатио из љубави, али је од десетак грла негованих на салашу, за које је хране било успут из ратарске производње, постао највећи одгајивач у Србији.

autohtone_rase– Мало по мало, љубав према мангулицама, које су овде некада држали моји преци, пошто сам се уверио да има интересовања и потражње, претворила се у озбиљну причу, па је, ето, после девет година на фарми крдо од 350 до 360 грла. Од тог броја је 120 уматичених приплодних крмача и пет нерастова – приповеда нам Перица Дрезгић.

Мангулице нису одвише захтевне за узгој, јер имају слободу на салашу, а наш саговорник појашњава да их додатно храни кукурузом, пшеницом и јечмом, тритикалеом, зељем и другом травом које има у избобиљу. Баве се Дрезгићи и повртарством, па Перица вели да је некада повољнија рачуница код мангулица, а некада бољи профит дају бостан и паприка.

– Исхрана мангулица је сто посто природна са нашег имања, никакви премикси и концентрати не долази у обзир. Мангулице имају такву генетику, па сам уверен да оне не би ни јеле концентрат, њима прија здрава природна исхрана, слобода и каљужање, да су што више у природи, да имају што више простора. Због тога је им је већ помало тесно на фарми, па намеравам да је проширим пошто око салаша имам три јутра земље. Чак је у плану да један део имања буде пошумљен, да мангулице имају више хлада за пландовање – сазнајемо од Дрезгића.

Узгој мангулица, уверава домаћин из Кузмина, може да се исплати само уз огроман труд, па му много помажу син Горан (26), који је одлучио да остане у Кузмину, и још један радник који је ангажован на фарми.

– У односу на узгој товљеника на свињогојским фармама, узгој мангулица је много спорији. Евидентно је да јако мало прасе, од три до пет комада, а када нека од крмача опраси шесторо – то је премија. Поред тога, и прираст је са оваквим начином исхране јако скроман, тако да мангулици треба година, па чак и година и неколико месеци да би достигла сто или 110 килограма, што је јако споро, јер је тај циклус у свињогојству три пута бржи. Самим тим је онда разлика у цени и крајњој рачуници. Дефинитивно, товљеници расних свиња су три до четири пута јефтиније у односу на мангулице – указује Дрезгић, уз напомену да се килограм живе ваге мангулице данас креће између два и по и три евра. Са “Сремског салаша Дрезгић” Перица успева све да прода, јер сматра да има солидно тржиште, јер је, како вели, “на овом подурчју јединствен” пошто је успео да се у узгоју мангулица одржи скоро деценију и има своје сталне муштерије, које редовно навраћају на салаш.

– Помало радимо и прерађевине од мангулица, што је јако тражена роба. На доброј смо локацији, на транзитном смо месту према Хрватској и Републици Српској, па нам и то доста помаже у читавој причи.

Перица не крије да је задовољан што држава стимулише држање аутохтоних мангулица. Захваљујући томе што је фарма регистрована и приплодне крмаче и нерастови уматичени по опрашеној крмачи остварује се подстицај 10.000 динара, а за приплодне назимице 5.000 . Међутим, наш домаћин указује и на то да јако споро и тешко иде са омогућавањем прераде и пласмана прерађивина у оквиру пољопривредног газдинства.

– Ја сам за то да оно што производимо и прерађујемо буде наш бенд традиционалне производње, да нам се омогући клање и прерада 150 до 200 грла годишње, наравно уз испуњавање одређених услова и добијање свих неопходних дозвола. Од тога би веће користи имали и фармери и држава, јер би се нама обезбедио лакши, безбеднији и на првом месту легалан пласман, а самим тим би било и више прихода у државној каси.

Дрезгићи имају мало обрадиве земље, свега осам јутара, што им такође представља велики проблем, јер имају потребе да за фарму мангулица обезбеде довољно кукуруза и дургих житарица. Сада се надају да ће на основу фарме и уматичених грла остварити право пречег закупа државне земље.

– По уматиченим грлима наше газдинство би следовало преко 50 хектара, али бисмо били задовољни када бисмо добили и 20. До сада нам то, међутим, није успевало. Мало је све око тога било узбуркано, па се ситуација смирила, поднели смо документацију и радимо на томе да добијемо у закуп нешто државних ораница. Значило би нам много јер смо сада приморани да доста кукуруза купујемо, а овако би храну за мангулице имали из сопствене производње, па би нам било далеко лакше – признаје Перица Дрезгић.

Вакцина против куге спречава извоз

Са фарме породице Дрезгић до сада је узгајивачима испоручено доста уматичених приплодних назимица у Вршац, Тутин, Пожаревац и друга места. Има потражње и за пласманом прасади и назимица из иностранства, међутим, Перица Дразгић предочава да је за то препрека обавезна вакцинација против свињске куге, која је код нас обавезна:

– Траже нам мангулице из Хрватске, Италије, Босне и Херцеговине, па чак из Америке. Било би јако добро, ако би се по том питању урадило, да се укине обавезна вакцинација против куге макар за наше аутохтоне мангулице, да бисмо могли да је пласирамо на заинтересована тржиша. Мангулица је отпорна, њој не треба нека посебна заштита, и на нашу фарму ветеринарска служба улази само да изврши дезинфекцију објеката и основне прегледе, а што се тиче здравственог стања до сада нисмо имали проблема.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *