07.11.2016., Дневник , Зорица Милосављевић

Према подацима Виноградарског атласа објављеног прошле године, у Србији без Косова и Метохије има 22.159 хектара под грожђем од чега се 5.032 налази у Војводини.

vinogradi_statistikaТо су подаци који се заснивају на попису пољопривреде из 2012. и не обухватају површине под виноградима, чији власници не продају вино. Тренутно је у току и формирање виноградарског регистра које је Министарство пољопривреде поверило Центру за виноградарство и винарство у Нишу, а који ће садржати информације о свим парцелама под лозом са тачном површином и координатама. Његов завршетак може се очекивати за годину до две, али ни тај регистар неће обухватити површине на којима се производи грожђе за “сопствене потребе”.

По речима директора Департмана за воћарство, виноградарство, хортикултуру и пејзажну архитектуру новосадског Пољопривредног факултета доц. др Драгослава Иванишевића и једног од аутора “Виноградарског атласа”,  у Војводини се на 16 одсто површина гаје стоне сорте грожђа, док остатак чине винске и том погледу је у северној покрајини повољнија ситуација него у централној Србији. И у погледу просечне површине под виноградима у Војводини је боље стање. Наиме, у Војводини просечан посед под лозом је 0,85 ха, док је у централној Србији  0,23 ха, али при том треба узети у обзир чињеницу да 1.100 од 5.032 хектара припада “Вршачким виноградима”. Највише винограда је у Сремском рејону – 2.215,5 ха, следи Јужнобанатски са 1.730,7 ха, а најмање у бачком рејону у ком постоји 18,9 ха.

Према подацима  из септембра прошле године, у Србији је регистровано 369 тржишно оријентисаних винарија, од чега 225 у централној Србији ,а 139 у Војводини.

– Не можемо  бити задовољни оваквим стањем – каже Иванишевић. –  Оно што није добро, јесте чињеница да се јако мало винограда подиже. Да би се одржала површина под виноградима, годишње би требало посадити око 200 до 300 хектара, а прошле године је у целој Србији подигнуто свега 40 хектара. Чини ми се да ће тај тренд пада површина, иако је низак, наставити. Охрабрује податак да се квалитет вина у последњих 10 до 15 година значајно, чак и драстично повећао код нас. До изражаја долазе мање породичне винарије, које пуно воде рачуна о квалитету вина, што је у складу са  светским трендовима, јер се у свету промет вина  количински смањује , али се повећава обрт у вину. Пију се мање количине, али квалитетнијих вина, што је у светлу данашњих животних навика – објашњава др Иванишевић.

Према његовом мишљењу, потенцијали за виноградарство  у Војводини су евидентни и треба их искористити, али треба прилагодити сортимент и технологију гајења управо овдашњим агроеколошким условима.

-Виноградарство има светлу будућност, али морамо бити реални – напомиње Иванишевић. – Оно што представља проблем код нас јесте отварање граница и слободан промет свих роба, па и грожђа, што не иде у прилог домаћем виноградарству. С друге стране, низак стандард  потрошача прво се види и одржава на луксузним производима, а вино спада у такве. Имамо добре агроеколошке услове, тренд повећања квалитета, што нас кандидује да се добро позиционирамо у свету и у том смислу то јесте наша будућност. Код заснивања нових винограда и винарија проблем јесте дуг период обрта и ту се упадљивије видела подршка државе  пре десетак година када је дошло до значајнијих повећања површина под виноградима. Ако се креће од нуле, седам до осам година треба да би се дошло до првог прихода, а повраћај инвестиција се не може очекивати  пре 10 година.

Иванишевић тврди да  је виноградарство профитабилна и рентабилна производња, али је јако тешко за људе који први пут улазе у тај посао јер морају уложити и у виноград и у винарију. Зато држава и други фондови морају да прати развој овог сектора.

Удруживање по сили закона

Удруживање виноградара и винара бољка је која прати овај сектор. Од 2014. године је на снази нови систем заштите геопорекла, по којем је  носилац геопорекла удружење, а не сам произвођач као појединац. То значи, како каже Драгослав Иванишевић, да у једном рејону сви произвођачи с тог терена  морају да се удруже што се тренутно ради. Да би удружење било репрезентативно у  њему се мора налазити више од 50 одсто регистрованих винарија или да оно укупно има више од 50 одсто површина под лозом у том рејону. Удружење мора имати заједнички елаборат са карактеристикама вина тог рејона, које се као такво штити.

-Нова рејонизација и Закон о вину који дефинише такав вид заштите порекла има добре стране које терају људе да се ослањају једни на друге – каже Иванишевић. – Морају се удруживати што је добро и за њих  у крајњој линији. Формирано је  удружење у Суботици и очеукје се да ће њихов елаборат заштите геопорекла  бити ускоро усвојен. У Срему је формирано удружење које ради на елаборату. И у јужном Банату је тај поступак у току.

Предност новоствореним сортама

Војводина је некад била подручје за гајење белих сорти. У последњих 20 година црне се враћају у Војводину пре свега на Фрушку гору и данас војвођански сортимент чине око две трећине белих и трећина црних.

– Наша сугестија произвођачима јесте да сортимент прилагоде захтевима тржишта – каже наш саговорник. – Не можемо неког упићивати  на  сорте од којих вина не могу после продати. Али исто тако је чињеница да се данас траже оригиналност и аутохтоност. Из различитих разлога ми смо изгубили старе сорте, али наша предност, што мало која земља има , јесу  нове сорте  створене у нашим лабораторијама, према агроеколошким условима нашег поднебља. И ако говоримо о аутохтоности,  онда су то наше најаутохтоније сорте.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *