24.12.2016., Кванташ , С. Глушчевић

Отимање земље, односно настојање великих компанија да се домогну што више хектара плодних њива, постаје озбиљан проблем у Европи, нарочито у њеним источним земљама, а у извештајима европских институција и Србија се помиње као земља која се суочава са овим проблемом.

Почетком децембра у Бриселу је одржана конференција “Приступ земљишту за фармере у ЕУ”, на којој је оцењено да се решење овог глобално све израженијег питања може наћи само у сарадњи на нивоу Европске уније, Уједињених нација и транснационалних друштвених покрета.

Пре бриселске, у последња два-три месECA, одржани су велики скупови на ову тему и у Будимпешти и Клужу у Румунији.

Према извештају европске званичне статистике – Еуростата, концентрација земљишта у Европској унији досегла је невиђене размере. Три одсто фарми већих од 100 хектара поседује чак 52 одсто пољопривредног земљишта, док 75 одсто фарми, мањих од 10 хектара, поседује 11 одсто земљишта. Двадесет одсто је фарми од 10 до 100 хектара које газдују са 37 одсто ораница у ЕУ. Уз концентрацију земље, Источна Европа је идентификована и као најатрактивнија регија за отимање земље (енг. landgrabbing), одмах иза Африке.

Критично у Украјини и Румунији, а ту је и Србија

-Дуго се сматрало да је отимање земљишта феномен изолован на глобалном југу, али серија публикација и конференција у последњих пар година је доказала да је приступ и коришћење пољопривредног земљишта проблем и у Европској унији и њеном комшилуку – указује у разговору за “Агросмарт” докторанткиња на Абериствит универзитету (Aberystwyth University) у Велсу Катарина Кушић, која изучава овај проблем.

Србија је уврштена у први извештај на тему “лендгребинга” у Европи који је објављен 2013. године, чак и пре промене закона који експлицитно фаворизирају велике инвеститоре уместо малих газдинстава, подсећа она. Румунија и Украјина су земље у којима су милиони хектара продати или дати у закуп под нетранспарентним уговорима који не поштују традиционалне начине обраде земље, додаје наша саговорница напомињући да је концентрација земље у самој Европској унији још један проблем.

Катарина Кушић указује на то да се цивилно друштво и друштвени покрети, предвођени организацијама као “Виа кампесина” (Via Campesina), FIAN, “Internešenal lend koališn” (International Land Coalition), “Греин” (GRAIN) и “Ленд матрикс” (LandMatrix), годинама боре за препознавање овог проблема и предлажу могућа решења. Један од алата које су развили уз помоћ Организације УН за храну и пољопривреду (FAO – Foodand Agriculture Agency) су VGGT – Необавезујуће смернице за одговорно управљање коришћењем земљишта, рибљег фонда и шума (The Voluntary Guidelines on the Responsible Governance of Tenure of Land, Fisheries and Forests in the Context of National Food Security). VGGT је подржао Комитет за светску прехрамбену безбедност при Уједињеним нацијама у мају 2012, али су консултације кренуле још 2009. године и биле предвођене организацијама цивилног друштва и друштвеним покретима, напомиње наша саговорница.

-Као необавезујући документ, оне би требало да се примене у развијању националних и локалних стратегија коришћења природних ресурса, али их могу користити и владе, цивилна друштва, приватни сектор и грађани уопште да просуде о прихватљивости политика и пракси око њих. Имплементацију смерница би требало базирати на десет принципа међу којима су једнакост и праведност, консултације и партиципација свих група, владавина закона, транспарентност, одговорност и стално унапређивање, а то су принципи који очито недостају у нетранспарентним процесима промена закона о пољопривредном земљишту, нерешеним случајевима приватизација и развојним стратегијама за пољоприведу у целом региону – указује Катарина Кушић осврћући се на закључке недавно одржане конференције у Бриселу.

Како каже, сарадња са организацијама које су искусне у борби за право на праведно коришћење земље може помоћи тако што ће упозорити земље у региону, које тек треба да одаберу којим ће путем развоја пољопривреде кренути, на катастрофалне последице које европске политике имају на фармере: оне изван Европске уније који су дискриминисани тарифама и субвенцијама, те мете “ландгребинга”, али такође и оне унутар Европске уније у којима се драстично смањује број малих газдинстава и у којима млади фармери више немају шансе за приступ земљи због владавине такозваног слободног тржишта – тржишта у којем европска Заједничка пољопривредна политика диже цене земљишта до износа које себи могу приуштити само “велики инвеститори”.

-Али треба имати на уму да се у глобализованом свету ови проблеми не могу решавати у појединачним земљама, већ је сарадња на нивоу ЕУ, УН и транснационалних друштвених покрета кључна за тражење решења за ове горуће проблеме. Разговори који се тренутно воде око коришћење пољопривредног земљишта и реформе Заједничке пољопривредне политике планиране за 2020. годину су доказ да се само сарадњом могу постићи резултати – наглашава Катарина Кушић.

Цео свет да се укључи у решавање проблема

Ова млада научница пренела нам је и закључке са FAO радионице за имплементацију VGGT, одржане у Будимпешти 12. децембра ове године у организацији FAO и FIAN.

Организације цивилног друштва затражиле су да FAO регионална канцеларија за Европу и Централну Азију (ECA) препозна, процени и прати горућа питања која се тичу земље, воде, семена, рибљих фондова и шума, поклањајући посебну пажњу правима на коришћењерањивих и маргинализованих група, особито малих произвођача хране и у региону.

Такође, да развије, са пуном и ефективном партиципацијом цивилног друштва, посебно удружења малих произвођача, снажан систем мониторинга имплементације VGGT у ECA региону. Један од захтева је и да се FAO посвети пуној имплементацији VGGT-а у региону, са разумевањем да су VGGT пуно више од алатке за успостављање регистра земље – нешто што заправо може помоћи концентрацији земље – и да треба обратити пажњу на основне неједнакости у приступу земљи и контроли природних ресурса.

Очекује се и да удружења цивилног друштва у региону (а не само велики донатори) буду активни судионици и истински партнери у дијалогу који ће да идентификује горућа питања повезана са природним ресурсима и имплементацијом VGGT-а у региону.

Један од закључака конференције у Будимпешти је да је важно препознати вредност традиционалног знања које је било централно за прехрамбени суверенитет кроз векове. Традиционално знање мора бити вредновано и препознато на истом рангу као и експертско знање влада и FAO-а.

Неопходно је ојачати дубљи дијалог између ова два облика знања, поручено је из Будимпеште.

Катарина Кушић пренела нам је и део говора Каје Томас, представнице организације “Abl” – Arbeitsgemeinschaft bäuerliche Landwirtschaft (AbL) /ECVC.

-У нашој борби за земљу у Источној Европи захтевамо да националне владе и међународне институције препознају проблем концентрације земље и грабљења земље и да створе политике који ће зауставити и исправити ове трендове.

Такође, захтевамо више транспарентности у великим уговорима продаје и закупа земље. У последњих неколико година “Eko ruralis” из Румуније, део кровне организације ECVC (European Coodination of Via Camepsina) је напорно радио да идентификује и мапира ове компаније и њихово штетно деловање; да се именују лица иза ових компанија и да се сељачке заједнице информишу о претњама које те компаније представљају – наведено је у обраћању Каје Томас.

Инвеститори грабе, стари умиру, млади губе трку

Оцењено је да интензификација концентрације земље и “лендгребинга” има огромне ефекте на сеоски пејзаж Источне Европе.

-Наши рурални предели губе становништво док сељаци или умиру од старости или су истерани са својих фарми економским околностима и мигрирају у градове и друге земље. Историјска повезаност са земљом се полако уништава.

Тиме губимо своју културу, своје традиције и знање – нагласила је Каја Томас. – Развој нове генерације сељаштва је блокиран јер млади људи имају све мање приступа земљи. Ово је већином због комерцијалног притиска великих инвеститора на земљу. Наш последњи бастион могућности живљења, заједничког добра, се губи.

Док локалне власти дају у закуп великим инвеститорима огромна подручја заједничких пашњака, млади фармери немају финанцијских капацитета за такмичење на тржишту земљишта.

Када говоримо о том тржишту, морамо почети од великих фарми, указала је Каја Томас.

-Оне празне руралне пределе јер нуде врло мало послова, поготово у поређењу са малим и породичним газдинствима, која производе храну са високом додатом вредности. Такође, оне израбљују саму земљу, остављајући је без нутриената. Ово оштећује екосистеме и касније се мора исправљати употребом пестицида и ђубрива, што ствара још већи финансијски притисак на фарме.

На крају, оне придоносе стварању централизираног и специјализованог пољопривредног система, који почива на међународној трговини и који се развио на начин који штети локалним популацијама – наглашено је у њеном обраћању.

Речено је и да нестанком сељачких фарми у Европи нестаје и посебан начин агро-еколошког управљања земљом. Сељаци и пасторали у Источној Европи производе храну док у исто време чувају природне ресурсе уместо да их израбљују.

У Источној Европи не постоји ништа попут интензивно субвенционисане агро-индустријске агенде коју промовише европска Заједничка пољопривредна политика (Common Agricultural Policy – CAP) која влада у земљама чланицама.

Ове политике се морају базирати на постављању произвођача хране као главног актера снажног ланца понуде у живој руралној економији. Политике које маргинализују мале произвођаче хране, које их терају са земље, са вода и из шума, морамо заменити политикама које их постављају у средиште свих збивања, поручила је Каја Томас.

-Неопходно је да европске власти подижу свест и подржавају борбу против корупције у великим земљишним трансакцијама. Јесу ли мултинационалне банке и инвестициони фондови свесни свог штетног утицаја на локалне заједнице када шпекулирају са јефтином источноевропском земљом? Јесу ли свесни да њихови земљишни брокери подмићују локалне власти и користе их као трговце некретнинама и да су сељаци уплашени и приморани потписати продају своје земље овим банкама?

И све се ово ради у име великих поврата на инвестиције у земљу за које се сада каже да су исплативије него инвестиције у злато – казала је она. -Нажалост, сведочимо убрзавању ових процеса у сеоским пејзажима. Морамо померити приоритете. Сељаци, и посебно млади агро-еколошки фармери, морају имати гарантован приступ пољопривредној земљи, посебно у ово време када интерес људи који нису директно укључени у пољопривредну производњу за инвестиције у земљу расте.

На скупу у Будимпешти је указано и на то да у ЕУ и у земљама регије које нису чланице ЕУ, градња огромних трговачких центара, променада и голф терена на плодној пољопривредној земљи и протоцима и рекама убрзава “ландгребинг”. Хиљаде хектара плодне земље се спаја да би се производила сточна храна и био-горива на огромним размерима – ово штети и прехрамбеној сигурности и праву на здраву и адекватну исхрану великих популација.

Поручено је да је једини начин да се превазиђе сиромаштво и лоша исхрана и осигура прехрамбена безбедност – кроз приступ базиран на људским правима који поштује и природу. Тренутне политике међународне трговине су неславно пропале, али још увек обликују наше политике хране – упркос континуираном кршењу људских права, сталном прехрамбеном небезбедношћу и успркос њиховим драматичним утицајем на нашу планету, чуло се на скупу.

-Једини начин да се ово превазиђе је кроз нови приступ базиран на људским правима и прехрамбеном суверенитету. Тренутни прехрамбени систем је неправедан и патријархалан, тако да је развој родно осетљивих политика које промовишу оснаживање жена и родну равноправност, осигурају поштене бенефиције нашег рада и гарантују приступ природним ресурсима и алатима рада, те приступ процесима доношења одлука – нагласили су представници “Абл”.

Приступ природним ресурсима озбиљан проблем

Катарина Кушић указује на то се на Другом Нyелени форуму прехрамбеног суверенитета, који се одржао у октобру у Румунији, 500 представника цивилног друштва и друштвених покрета из 40 земаља Европе и Централне Азије сложило око ових питања.

Приступ природним ресурсима је горући проблем, оцењује она и додаје да су развијене стратегије, кампање и акције да се имплементира VGGT у целом региону Европе и Централне Азије. Учесници наведених конференција позвали су цивилна друштва и друштвене покрете, са подршком кључних институција као што је FAO, да им се придруже у овој заједничкој визији и борби.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *