03.04.2017., Агруклуб, Економски онлајн, Макроекономија , Бранислав Гулан

Поништена свака трећа приватизација и 100.000 људи без посла – резултат је приватизације у српском аграру, који је сада на 30 до 40 одсто производње из 1989. године! Преостала је још приватизација једног, али вредног пољопривредног предузећа – Пољопривредне корпорације ,,Београд” (ПКБ). Са претходнима се нисмо усрећили. Уз то, ликвидирано је и 40 одсто земљорадничких задруга.

Према подацима Министарства пољопривреде, пре почетка процеса приватизације, који је спроведен од 2000. до 2013. године, у Србији је успешно радио 91 пољопривредни комбинат и 108 пољопривредних добара, од чега у Војводини око 106 добара и 36 комбината. Захваљујући приватизацији, око 120.000 хектара завршило је у рукама неколико појединаца, чиме је држава изгубила десетине милиона евра, а пољопривреди Србије је нанета несагледива и трајна штета.

Незаконите приватизације уништиле велике системе

Осим гашења радних места, уништеног сточног фонда , али и технологије, угашена је кооперација десетине хиљада сточара и на тај начин је прекинута кључна карика у ланцу пољопривредне производње и развоја српске економије. Треба рећи да пољопривредници нису имали право учешћа у приватизацији комбината, које су својим радом подизали. Највећи део приватизације пољопривредних предузећа у Србији није обављен на законит начин, јер према важећој регулативи, промет пољопривредним земљиштем у јавној својини није дозвољен.

Агенција за приватизацију продајући комбинате, заправо је обављала промет земљишта над којим су они имали право коришћења, иако за то није била надлежна. То је највећи пропуст. С друге стране, Агенција тврди супротно, да никада није продавала земљиште, већ искључиво капитал предузећа. Ту се и крије квачка, јер се вредност земљишта није налазила у књиговодственим билансима, није улазила ни у процену вредности фирме, нити у почетну цену на лицитацијама. Тако су се, са доказом о куповини фирме, нови власници, углавном без проблема, у катастру уписивали и као власници земљишта.

Проблем је настао када је 2005. године усвојена Стратегија приватизације, којом је државно власништво над земљом оцењено као рецидив прошлости. Инсистирало се на систему исхитрене приватизације, а свако ко се томе супротстављао представљен јекао ретроградни елемент. Резултат такве политике је велики број поништених приватизација, због лошег газдовања, па су десетине хиљада хектара земљишта враћене у државно власништво. Нажалост, у тим приватизацијама отуђена је механизација и друга опрема, спашено је само земљиште. Задатак државе био је да у процесу реструктурирана опорави та аграрна предузећа, омогући им да опет ,,стану на ноге”, како би добили нове газде.

Радници највећи губитници, сточни фонд десеткован

Највећи губитници српске приватизације су радници, који су масовно остајали без посла. Поред тога, сточни фонд је и буквално десеткован. Јер, сточарство учествује тек са 30 одсто у бруто домаћем производу пољопривреде, а требало би најмање са 60 одсто! Сточарство се и даље смањује за два до три одсто, а нови српски тајкуни се углавном баве екстензивном производњом (пшенице и кукуруза) на великим површинама. Јер, то се само тако исплати радити, док на малим површинама, а наш просек је 4,5 хектара, не. Када се све сабере, српски аграр је за протекле две и по деценије имао просечну стопу раста од 0,4 одсто, а у протеклој деценији од 0,6 одсто.

Учешће пољопривреде у бруто домаћем производу је око 11 одсто, са прехрамбеном индустријом то је око 15 – 16 одсто. И такав, аграр у укупном извозу Србије учествује са 23 одсто, што довољно говори од каквог је значаја та привредна грана за укупну економију земље и са каквим немаром смо јој пришли. Пољопривредна предузећа су намерно гурана у стечај, а потом продавана у бесцење, па је то био један од метода, којим су се пљачкале најчешће војвођанске оранице. У протеклих десетак година су тајкуни и разни бизнисмени за мале паре покуповали земљу и воћњаке, али и фарме, механизацију и објекте.

Баш тако је прошао и један од највећих и најуспешнијих комбината у комплексу аграра на просторима бивше Југославије ПИК ,,Бечеј”. После неуспеле прве приватизације и транзиције, децембра 2015. године купио га је власник „МК Групе“ Миодраг Костић за 45,5 милиона евра. Процењена вредност капитала ПИК ,,Бечеј”, који је после неуспеле прве приватизације провео четири године у стечају, износила је 85,5 милиона евра, а почетна цена на лицитацији половину тог износа. Пре приватизације, ПИК ,,Бечеј” је користио око 9.000 хектара обрадивог земљишта, од чега су две трећине у власништву државе, 56 хектара разноврсних воћњака, 3.395 грла јунади, 29.748 грла свиња, стадо са 370 оваца, више од 70 коња, и имао извоз конзервисаног поврћа у Украјину, Белорусију, Турску, Хрватску и Босну и Херцеговину. Годину дана након приватизације, ПИК ,,Бечеј” је без иједног запосленог радника. А, у комбинату их је било око 1.400. Накнадно је запослено од тога ,,изабраних” око 600 радника. Остали су остали на улици без посла и у центру житнице Европе, Бечеју, преврћу контејнере како би преживели. Код доброг дела тих породица влада глад и то у граду, где се некада производило хране да се може исхранити два милиона људи! И то је резултат српске приватизације!

Модел приватизације мора бити адекватан за свако предузеће

Стручњаци сматрају да свака нова измена закона о земљишту била би само лакировка, што значи да је потребна израда нове земљишне политике, односно закона о земљишту. Сад када је остало још да се приватизује ПКБ постоји и размимоилажење око модела по ком ПКБ треба да се приватизује – продајом капитала и имовине, јавно – приватним партнерством или да држава буде већински власник. Аграрни аналитичар др Миладин Шеварлић истиче да је, пре одређивања модела приватизације, потребно урадити независну анализу процене стања капитала и добара, којима ПКБ у овом тренутку располаже. Што се тиче имовине, коју данас поседује то је: 20.500 хектара обрадивог земљишта, 9.000 музних крава, 3.500 товних јунади, 8.000 товљеника, 2.000 оваца, 30.000 кока носиља. Од механизације комбинат поседује 35 комбајна, 330 трактора, 17 утоваривача, 12 балирки и 1.370 прикључних машина. Ту су и фабрике сточне хране и за дораду семена, силоси, сушаре, ветеринарска станице, авијација и капацитети ,,зелене енергије”. Укупан број запослених је 1.700.

Део стручне јавности се залаже да комбинат остане државно власништво или да се преда на управљање Београдском универзитету, научним радницима, експертима и људима од струке. Уосталом, у Израелу је сва земља државна, па и комбинати, који се издају у закуп на 49 година, у државном су власништву. И сви добро раде! Зашто тако нешто не би могло и у Србији? За ПКБ је то посебно погодно, јер има тржиште од два милиона становника (Београд), па ако се води инвестициона и развојна политика, не треба страховати да неће имати обезбеђену продају својих производа и да са знатно мањим трошковима транспорта од других.

Стремимо ка европском моделу аграра, а тамо су искуства с великим системима у пољопривреди сасвим другачија. Они не само да опстају, већ их држава, путем разноразних наменских фондова, максимално стимулише и подупире, јер су носиоци високо продуктивне производње и гарант прехрамбене сигурности сваке државе.

1 коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *