11.05.2017., Економски онлајн, Бранислав Гулан

За неколико месеци треба да ступи на снагу обавеза из Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП), којом ће странцима у Србији бити омогућена куповина непокретности под једнаким условима, али пракса Мађарске и Пољске показује да постоје и друга решења.

До 1. септембра 2017. године Влада Србије ће решити питање продаје пољопривредног земљишта странцима. Да ли једно од обећања из програма нове владе указује да Србија, коначно, има план како да избегне оно што нам предстоји на основу лоше испреговараног Споразума о стабилизацији и придруживању?

Према овом споразуму, Србија се 1. септембра 2013. године обавезала да ће у наредне четири године постепено да усклади своје законодавство како би се странцима омогућио исти третман као држављанима Србије при куповини земљишта. И док се до сада само нагађало какве бисмо потезе могли да предузмемо и онемогућимо (или бар одложимо на дужи рок) продају ораница странцима, први пут се званично помиње да би у обзир могло да дође преузимање неких од већ постојећих модела – рецимо, мађарског или пољског.

“Влада ће националне интересе заступати у складу са најбољим принципима, које је Европска унија усагласила са новим државама чланицама, попут Мађарске и Пољске, којима је одобрено седам, односно, 12 година да одржавају постојеће националне одредбе, које ограничавају продају пољопривредног земљишта странцима”, наводи се у експозеу премијера Александра Вучића.

Мађарска променила Устав да би сачувала земљиште

У Студији објављеној у „Студентској ревији за привредно право” 2014. године, студенти Правног факултета у Београду направили су упоредну анализу о томе како су друге државе ЕУ регулисале ова питања. Све нове чланице, суочавале су се са сличним изазовима као и Србија данас. Ниски приноси у пољопривреди, проблеми са наводњавањем, застарела механизација, ниске субвенције и снажан отпор према реформама.

Под таквим притиском већина ових држава тражила је, и добила, продужетак важења забране продаје обрадивог земљишта странцима, како би заштитили домаће пољопривреднике. Међу њима су и Мађарска и Пољска. Ипак, те две државе имале су различите приступе у решавању тог проблема, па тек предстоји да се види шта би „српски модел” тачно подразумевао.

Мађарска је начинила најрадикалнији могући потез и променом Устава решила ово важно национално питање. У парламенту је 2012. године усвојен амандман на Устав, који забрањује странцима да купују пољопривредно земљиште! Ова одлука окарактерисана је као историјска и као „почетак нове ере пољопривреде” те земље. Да би се спречило повећање прилично ниске цене земљишта у Мађарској и шпекулантска куповина, од 2004. до 2011. године, на снази је био мораторијум и странци нису могли да купују земљиште. Постоји мишљење да је то више био политички потез Виктора Орбана и да му је претходила јака домаћа регулативе, која је закомпликовала продају земље страним држављанима.

Пољска увела рестриктивне прописе за странце

Шта је урадила Пољска? Она је најпре успела да одложи продају земље странцима на 12 година од датума уласка у ЕУ. Након што је истекао тај период изменили су закон и максимално рестриктивним прописима о куповини пољопривредног земљишта поставили услове за своје грађане и странце у корист домаћих газдинстава.

До тада, током „транзиционог” периода, странци су морали да испуне прилично ригорозне услове да би стекли својину над пољопривредним земљиштем. За то име је била потребна дозвола два министарства – унутрашњих послова и пољопривреде. Претходно су морали да докажу да постоје околности, које потврђују њихову повезаност са овом државом (рецимо – пољско порекло, брак са њиховим држављанином, да имају привремену боравишну дозволу и да планирају пословање на територији те земље). Брак са држављанином Пољске ослобађао их је подношења захтева, али уз обавезу да најмање две године живе у тој земљи и под условом да купљено земљиште постаје њихова заједничка, брачна својина. Правила нису била обавезујућа за оне, који су најмање пет година живели у Пољској, након што су добили трајно боравиште.

Србија још разматра опције, а време истиче

У Министарству финансија кажу да преговарачка група за слободно кретање капитала (преговарачко поглавље 4) тренутно припрема преговарачку позицију, чији је део посвећен и питању либерализације тржишта некретнина – продаји пољопривредног земљишта. Да би се што боље припремила, преговарачка група користи и анализе добре праксе држава чланица ЕУ, које су се већ сусретале са овом проблематиком, укључујући Мађарску и Пољску, како би се сагледала најоптималнија решења и ефекти, које ова либерализација може да има.

Међутим, како незванично сазнајемо, та анализа ће само сагледати економске ефекте либерализације и дати неколико начелних предлога како се може изменити постојеће законодавство. Али, лопта није у рукама Министарства финансија, које руководи преговарачком групом, него Министарства пољопривреде, чији је законски мандат управо измена недавно усвојеног Закона о пољопривредном земљишту (којим се не дозвољава продаја пољопривредног земљишта странцима) или доношење новог прописа.

Како сазнајемо од извора блиских Влади, наша стратегија свакако ће се заснивати на преузимању већ постојећих европских решења, али и даље не постоји универзалан модел. Стручњаци упозоравају да, уколико заиста постоји таква намера, Влада што пре мора да начини прве кораке, јер ће се, у супротном, наћи у великој стисци са временом.

Србија, истичу, није у завидној ситуацији, јер немамо право на транзициони период. Измена ССП је практично немогућа, пошто би све земље чланице морале да гласају потврдно што није реално очекивати. Промена Устава, на шта се осмелила Мађарска, постоји као опција. Иако део јавности то прижељкује, мало је вероватно да из ове позиције Србија може да се одлучи на такав корак.

Битка за пољопривредно земљиште

Од велике финансијске кризе 2008. године, у свету влада прави рат за преузимање пољопривредног земљишта. Велики инвеститори, па чак и владе појединих земаља, у последњој деценији купили су у различитим формама више од 35 милиона хектара обрадиве земље у свету. Око 40 одсто тих купаца има седиште у ЕУ, а инвеститорима су посебно интересантне источноевропске земље, које се придружују Европској унији где постоји обавеза промета земљишта, али и државе које су у процесу придруживања. Највеће површине до сада су откупљене у Румунији где је око 800.000 хектара продато практично у бесцење.

Овакав тренд има негативне последице, јер се прелази на интензиван узгој свега неколико култура: кукуруза, соје, пшенице, уљана репице, док се остале елиминишу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *