Бранислав Гулан (Макроекономија)

Лоша политика једе државу

Најкраћи пут до уништења, је изумирањем села и уништавањем аграра. Од 4.709 села у-Србији чак њих 1.034 имају манеј од по 100 становника. У селиам нема кои да ради, а у градовима нема шта да се ради. Сељак не служи само да би производио хрануј, он је човек који треба д аима и достајан живот! Србија се налази међу демографски најстаријим земљама на свету.

У селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради. Сељак не служи само да би производио храну, он је човек који треба да има и достојан живот. Србија се налази међу демографско најстаријим земљама на свету. Спас Србије се налази у оној народној уздај се усе и у своје кљусе! Од 1991. до 2012. године Војводина је изгубила 110.000 становника, Шумадија и западна Србија 180.000, а јужна и истична Србија више од 200.000 људи! Црна Трава, Мајданпек, Неготин, Рековац и – Варварин су најдрастичније осетили пад наталитета и изгубили највећи проценат становништва. Сем три највећа града (Београд, Нови Сад и Ниш) са становништвом не кубуре места са бошњачким становништвом, попут Новог Пазара, Тутина и Сјенице, као и општине са албанским живљем на југу Србије. Дакле, број становника је отишао у неповрат. Сад можемо само да се бавимо тиме да се становништов не групише у три тачке, већ да буде равномерно распоређено. Да би се нешто значајније променило потребно је да прође 20 па и 30 година! Све ово говори да смо одавно изгубили битку за села. Сад преостаје борба за варошице које нестају…

У Србији нису запостављена само села, него цело њено рурално подручје. У селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради. Сељак не служи само да би производио храну, он је особа која би требало да има живот достојан човека. Да друштво зна шта ће са селом, имало би ваљану, реалну стратегију, односно акциони план. Међутим, све досадашње владе као да нису разумеле потребу за опстанак села. У стратегијама су били нетачни, нереални и неоствариви програми и жеље.

То је показала и њихова реализација. Уместо планираног физичког раста аграрне производње у 2015. години од девет одсто, имали смо пад од осам одсто! То су била само неостварива обећања за 631.000 сељачких газдинстава. Сточарством се бави њих око 330.000, који имају у стајама око 400.000 крава.

Креатори аграрне политике као да су заборавили да се рурални развој не односи само на пољопривреду, већ и на социо-културни развој села и заштиту животне средине.

На село се гледало из кабинета, без реалних теренских истраживања. Сељака једном убеђују да „баци што више ђубрива”, други пут да изврши комасацију, затим да сади ову или ону сорту. Држава сељаку треба да помаже континуирано. Проблеми морају системски да се реше, а уредбама само да се „гаси пожар”. Аграром и селима у Србији бави се више од 25 институција, али и поред низа обећања о бољитку, селу је све теже, а свако четврто нестаје! Тако данас у селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради!

,,…За пола века на просторима некадашње СФРЈ из села у градове је прешло осам милиона људи! У Европи је за такав процес требало око 120 година. Тако су се стари из села готово неприметно преселили у градове: некад млади досељеници са села сада су остарели пензионери по градовима. Другим речима, потпуно је нормално да се број, размештај и структура сеоских насеља прилагоде савременим условима организације привреде и друштва, што подразумева и гашење и дислоцирање насеобина насталих у отоманско време по принципу „утећи у што већи крш и забит” ради опстанка”, наводи проф. др Светозар Ливада, социолог.

,,На жалост, произлази да је последњи озбиљан просторни планер у Србији био кнез Милош, јер се још од тог времена до данас гашење или премештање села доживљава као највећи ударац на „традицију”. Тако се и долази до саме суштине демографског проблема одсечености села од градова. За спасавање села и Србије потребна је реиндустријализација и комбиновање традиционалног и модерног. Но, битка за села (насеља) већ је изгубљена и сад је потребно водити борбу за опстанак варошица које нестају! Истичемо села, иако она не постоје у уставу, где их називају насељеним местима. Јер, у Србији годишње умре чак 40.000 житеља више него што се роди”, наводи Ђура Стевановић, директор Завода за социологију села.

Стање у насељима-селима

Од 4.709 насеља, односно села, 1.200 је у фази нестајања. У 1.034 насеља је мање од по 100 житеља. У 550 има мање од по 50 становника. У 86 одсто насеља опада број становника. У Србији чак 73 одсто села нема дом културе ни библиотеку. У Србији је данас око 50 празних насеља, док 85 њих има мање од по десет становника. У насељима се налази 50.000 празних кућа, а на још 150.000 пише да тренутно нико у њима не живи. Пошту нема 2.000 села. Чак 173 основне школе имају по једног ђака, а 500 села нема асфалтни пут ни везу са светом! У 400 села у Србији нема ни продавнице! Житељи морају на пут да купе храну. У 2.760 села нема вртића. У 230 села нема основне школе. Српско село карактерише и нешто старије становништво (43,6 година) него што је оно у граду (41,3). У две трећине села нема амбуланте. Данас у Србији има више од 200 села без иједног становника млађег од 20 година, а више од половине становништва у земљи живи на селу. У целој Србији има око 631.000 газдинстава (сточарством се бави 330.000 њих).

Такође, Република Србија располаже са 5.097.000 хектара пољопривредне површине или 0,59 хектара по становнику. Од тога 4.224.000 хектара су обрадиве површине или 0,47 хектара по становнику. У оквиру пољопривредних газдинстава, према попису пољопривреде из 2012. године, обрађује се, односно у употреби је 3.355.859 хектара земљишта. То значи да значајан део поседа, од око 860.000 хектара остаје необрађено!

Просечна величина поседа износи 4,5 хектара, а учешће сточарства у укупној аграрној производњи је око 30 одсто (у свету је то више од 60 одсто) чему тежи Србија. У Србији се узгаја 908.990 говеда, 3,4 милиона свиња, 1,783 милиона оваца, 235.576 коза, 26,6 милиона живине и постоји 673.651 пчелиње друштво. Пописом је утврђено да газдинства у Србији поседују 408.734 трактора и око 25.000 комбајна. Сва та механизација у просеку је стара око две и по деценије!

Водни режим је такође повољан, али недовољно искоришћен. Канал Дунав-Тиса – Дунав (са 960 километара каналске мреже) највећи је и јединствен хидросистем у свету. Веома мало се користи. Од укупно обрадивих површина, наводњава се око три одсто или близу 100.000 хектара! Истовремено, у свету се наводњава 17 одсто површина!

Последњих година и поплаве угрожавају села. Што се тиче аграра осигурава се само осам одсто површина и имања!

Пензиони фонд уплаћује 155.720 пољопривредника (у Србији 114.564, Војводини 41.137, и у Косовској Митровици њих 19). На почетку 2000. године у фонд је новац уплаћивало њих 500.000! Просечна пензија је 10.800 динара (мање од 100 евра). Свега 68 земљорадника у Србији прима месечно 62.380 динара (пре умањења које је увела Влада премијера Александра Вучића).

У селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради! Од 1950. до 2000. године из села у градове је прешло осам милиона становника (подаци за СФРЈ). У развијеним земљама за такав процес је требало 90 – 120 година;

Поставља се питање шта нас очекује у будућности? На основу агроекономских и рурално социолошких истраживања и предвиђања међународних институција, европску пољопривреду у наредном периоду очекују: промене у величини и броју фарми, земљишне реформе базиране на укрупњавању поседа и побољшању квалитета земљишта, веће коришћење биолошке, информатичке и комуникационе технологије, повећање мултифункционалности, равномернији регионални развој и редистрибуција новца, подизање контроле квалитета и стандарда прехрамбене безбедности…

Следећи стадијум је изумирање

У Србији данас готово да нема емпиријских сеоских истраживања. Ако се нека невладина организација или неки инститит одлуче за емпиријско истраживање, они то раде по методологији наметнутој из иностранства, а не из праксе досадашњег домаћег истраживања нашег села. Званично, бригу о селу и његовом разоју води више од 30 институција на републичком нивоу. Резултат је бољи да не воде бригу. Јер, село нам нестаје, а са њим и – Србија. Њихова ,,брига” о развоју села, донела је његово одумирање. За такав рад нема одговорности, нити оцењивања учињеног већ се пишу радови и у њима оцењују доприноси о развоју села. Као да се заборавља да без развијене пољопривреде нема ни напредовања, нема жељеног раста бруто домаћег производа. Када се говори о развоју села, у њему прво треба напунити празне куће и стаје. У њима мора бити и свиња и говеда. Јер, такво село смо имали па је оно спасило Србију од ратова, од санкција, од природних катастрофа.

Међутим, још увек држимо се тезе у граду живи, а село хвали! Дакле, уколико Србија не засутави одумирање села, што би било и њено спашавање, нема шта да тражи кроз стране директне инвестиције. Њен спас се налази уздај се уздај се и у своје кљусе. Отуда и толико површности у закључивањима шта би требало учинити да би се села у Србији обнављала и развијала.
Дакле, ако Влада Србије не обезбеди услове да српски сељак, сточар, има већу користи од производње млека него српски ,,бизнисмени” који увозе млеко у праху, онда ми заиста немамо никакву шансу. До данас су се сви министри, па и њих 13, од демократских промена 2000. године оглушивали о захтеве да литар млека (производи се око 1,4 милијарде литара, треба да кошта више од литра минералне воде. Док је год то тако, српски сељачки производ неће бити конкурентан на тржишту, ни домаћем, ни светском. Уместо раста (од шест, односно девет одсто, који предвиђају српски експерти, њих 200 који су писали и креирали Стратегију развоја пољопривреде до 2024.године), имаћемо пад производње који је био већ у првој години њене примене. Читајући стратегију стиче се само један закључак: циљ њеног писања је био да се креатори удварају премијеру, па су се такмичили ко ће написати већи раст производње у аграру! На тај начин је очекивао и да ће добити већи углед и боље место у владајућој олигархији.

Шта нас очекује у будућности?

У свету данас око 50 одсто укупног броја становника живи на селу. У Србији, у руралним подручјима се налази више од 40 одсто житеља. У условима данашње цивилизације, код нас и у свету, био би огроман ризик ако би се становништво концентрисало само у градовима. А, то је случај данас у Србији, где нам трећина становништва живи у Београду и околини, па је потребно зауставити такав процес.

Резултати пописа становништва Србије: 2.487,886 домаћинстава, 7.163.034 становника…Ван градских средина живи 2.914.990 становника (40,5 одсто). У Србији сваке године више умре него што се роди око 40.000 становника. Од тога је у Војводини 12.000! Дакле, нестане по једна варош. Ако се тако настави Србија већ 2225. године неће имати својих житеља. На њеном подручју живеће неки други народи! За човека је то дуг период, али за историју није!

Нетачно, нереално и неоствариво!

Стратегија (Стратегију развоја пољопривреде до 2024. године), писана је нереално, нетачно и неоствариво, наводи бивши савезни министар пољопривреде Југославије др Ковиљко Ловре. Он, каже: аутори Стратегије користе нетачне податке, те отуда и пројекције и визија развоја пољопривреде је потпуно нелогична и бесмислена.

Изведене пројекције показују да ће се пољопривреда развијати сасвим супротно од развојних законитости. Оно што аутори Стратегије пројектују још ни једна држава није успела да оствари. Шта више, било би поразно за нашу привреду да се остваре. На жалост такву, Стратегију о развоју српске пољопривреде усвојила је Влада Србије 21. јула 2014. године. По њој се ради и такви се резултати и остварују. Валидна стратегија би била и обавезивала све министре да је стигла у Скупштину Србије те да је усвојио Парламент. Тада би обавезивала и све наредне владе и министре. Овако сваки министар ради по свом и по тој стратегији и по свом ћефу. Није ни упућена у Парламент. Али по њој се ради, па производња опада (у 2015. години је њена вредност била 4,75 милијарди долара), иако је власт и њени представници на званичним скуповима говорила да је то 6,6 милијарди долара? То је била њихова жеља, али и превара народа и лаж о повећању рода, како би они били успешнији са својом политиком, када је аграр у питању чак за 50 одсто!

,,… Наиме, аутори пројектују да удео пољопривреде у БДП привреде треба да се повећа до краја периода на 15 до 20 одсто. У варијанти да удео пољопривреде порасте на 15 одсто значи да пољопривреда до 2023. треба да се развија по стопи од 6,1 одсто просечно годишње, а непољопривредни део привреде да у истом периоду опада по просечној годишњој стопи од -0,76 одсто. У варијанти да би пољопривреда остварила раст удела у БДП од 20 одсто требала би да се развија по стопи од 9,19 одсто просечно годишње, уз истовремени пад непољопривредног сектора од -1,36 одсто просечно годишње. Какве су импликације и бесмисао овако пројектованих величина не треба ни наглашавати…”, наводи Ловре.

Такође, аутори пројектују раст бруто инвестиција у пољопривреди од 10-15 одсто годишње у номиналном износу. И то је нереално, ако се зна да пољопривреда у Србији представља неатрактивну делатност за стране директне инвестиције. Јер, за последњих деценију и по, када је аграр у питању учествују само са 0,6 до 1,7 одсто. Дакле, безначајне паре од укупних СДИ су се издвајале за пољопривреду. Толико је аграр интересовао власт!

Сеобе из села у град…

За последњих пола века на просторима некадашње СФРЈ из села у градове се преселило готово осам милиона људи. У Европи је за такав процес требало око 120 година. Тако су се стари из села готово неприметно, преселили у градове. То је наша демографска реалност. Некада млади досељеници са села сада су или ће ускоро постати остарели пензионери по градовима. Тако су нам села одавно остарела, градови сад нам брже старе од села. Не зато што се процес старења није успорио, већ зато што она не могу бити старија него што јесу. Следећи стадијум је изумирање. Изумрла села су регистрована на пописима становништва од 2011. године. Ипак, није проблем сам по себи што се села у Србији популационо гасе, јер је добар део њих изгубио свој историјски разлог настанка много пре социјалистичке индустријализације. Другим речима, потпуно је нормално да се број, размештај и структура сеоских насеља прилагоде савременим условима организације привреде и друштва, што подразумева и гашење и дислоцирање насеобина, насталих у отоманско време по принципу ,,утећи у што већи крш и забит” ради опстанка, али и оптимизацију популационих капацитета перспективних сеоских подручја. Нажалост, произилази да је последњи озбиљан просторни планер у Србији био кнез Милош, јер се још од тог времена до данас гашење или премештање насеља у Србији доживљава као највећи ударац на ,,традицију”. Као да пре ,,вековних огњишта” није било ,,вековних” сојеница, земуница, номада, ловаца и сакупљача и као да се после села не може живети у вековним градовима, а после њих у новим адекватним видовима друштвеног битисања. Тако и долазимо до саме суштине данашњег демографског проблема “одсечености села од градова”, истиче др Милован Митровић, потпредседник Академског одбора за село САНУ.

”…Истина је да су дугорочне неповољне демографске тенденције у Србији пресудно одређене праксом према којој у последњих скоро 60 година свака генерација родитеља иза себе оставља генерацију потомака мању од сопствене. То нас јесте избацило у орбиту демгорафски најстаријијх земаља у свету, али свакако није превасходно утицало на популационо изумирање актуелних сеоских насеља Србије, као што се највешће апострофира у јавности. Најлакше је рећи, недовољно се рађамо, зато старимо и гасе нам се села, па стога млади треба што пре да се врате из градова у села. Заборавља се да у Србији годишње више умре него што се роди 40.000 житеља! Поред тога у свет сваке године оде 30.000 људи. Оду зато што немају посла и од чега овде да живе. Поставља се питање шта би било када би били изједначени мортилитет и наталитет. У том случају хране не би имали довољно ни за себе, а да се не говори о хвалоспевима извоза сировина у све…”, додаје др Срђан Шљукић, са новосадског Филозофског факултета.

У свету данас око 50 одсто укупног броја становништва живи на селу (има седам милијарди становника). У Србији, у руралним подручјима се налази више од 40 одсто становништва. У условима савремене технолошке цивилизације и код нас и у свету, био би огроман ризик ако би се становништво концентрисало само у градовима. Дакле, то је случај данас у Србији где трећина становништва живи у Београду, па је потребно зауставити такав процес. Јер, село обезбеђује социјалну контролу над територијама и решава геополитичке задатке (посебно у пограничним подручјима). Одлучујућа је улога села у обезбеђивању хране. Село је чувар етно-културалности друштва и значајна му је улога у еколошком просперитету земље. Село је важан фактор у решавању питања квалтитета живота, репродукције и чувар је људског капитала. Село је кичма нације!

У економски развијеним земљама, укључујући и САД, упркос захтевима тржишне привреде, држава штити аграрни сектор од спољашње конкуренције и пружа му системску финансијску помоћ.

Словеначко искуство такође показује да су дисперзовали индустрију у сеоска подручја и смањили притисак нас градове, па сада немају проблем ,,природног одумирања села” као код нас. У Хрватској је ситуација у тој области неповољна, а и у Немачкој имају проблем како развити и обновити села…У Србији села се, посебно у пограничном планинском региону, нагло празне, што има несагледиве и дугорочне последице. Реч је о вишедеценијском занемаривању тих подручја на државном и локалном нивоу. Овде влада, намерна или ненамерна ,,идологија посељачења”. Према последњем попису из 2011. године од 4.709 села у Србији чак 1.200 је у фази нестајања. Дакле, за деценију и по ће нестати свако четврто село!
Село није само пољопривреда. Приоритетни циљеви европских земаља у развоју сеоског планинског подручја усмерени су на одржвање насељености тих подручја, очување природно богатства и цивилизацијских тековина на планинском подручју, очување здраве средине, чисте воде и ваздуха, незагађеног земљишта, здравствено безбедне хране, квалитетног подмлатка уз сточарству…

У државама ЕУ придаје се изузетно велики, национални значај у остваривању оваквих циљева. Да би се то постигло организован је дугорочан приступ и улажу се подстицајна средства, пре свега, буџетска За услове Србије било би корисно да се одвоје посебна средства за подстицај и остварење циљева на планинском подручју у оквиру Аграрног буџета Републике Србије.

На чему би требало да темељимо решавање проблема?

Код нас се процес напуштања и пропадања села одвијао брже него у другим земљама. Пропадању села допринело је и напуштање мита о домаћинству, добростојећем домаћину сељаку и пољопривредном газдинству, а насупрот њему развијен је мит о граду. Али, не можемо сви живети у градовима попут Београда, Новог Сада, Ниша… Село мора и може бити оздрављено и обновљено не само по архтектонско-пејзажном изгледу него и по развоју као облику друштвеног живота, сагласно старим и новим потребама његових становника. Село има прошлост, али његова будућност зависи од воље његових становника. За обнову села је неопходна стрпљивост мисионара и оптимизам бродоломника. Самоорганизовање сеоских заједница условно може да спасе села од одумирања, али то није довољно и друштво мора да помогне променом сопственог става о селу. Саморганизовање је један од неопходних услова за опстанак, развој и обнову тамо где има шта да се обнавља.

Готово сви облици сеоског самоорганизовања су успешни. Успешнији су они који се не односе директно на производњу, већ на културно-уметничке и спортске активности, на слободно време, неформалну сарадњу, као што је комшијска помоћ. Један од облика самоорганизовања села су и задруге које су 2000. године проглашене за превазиђену форму организовања из доба социјализма. Можда су задруге укинуте и због моде. То је била чиста политичка одлука. Нажалост, погрешна!

Јер, задруга традиционално представља облик удруживања у социјализму и капитализму (у свету има од 800 милиона до милијарду задругара и 750.000 задруга). Сада је тешка ситуација у области задругарства и сељаци тешко пласирају своје производе. Неки надобудни интелектуалци и стручњаци тако ,,помажу” сељацима да је њима све теже. Свако се разуме у пољопривреду и село и сви деле лекције сељацима. Али, сељаци нису неуки, конзервативни и назадни. Савремено село запљуснуто је цивилизацијским таласом, радикалним променама у начину рада и система вредности.

У финансијској ситуацији у којој се држава тренутно налази, сеоске регије се у знатној мери ослањају на сопствене снаге и искоришћеност сопствених потенцијала. Отуда се активирање сеоске привреде мора ослањати на све локалне снаге које могу допринети њеном развоју. Но, сам привредни опоравак неће решити све проблеме села. Важни су општи услови живота, друштвени и културни. Активирање сеоске привреде тако постаје интегрални, односно интердисциплинрани задатак.

Да би се квалитет сеоског становништва приближио нивоу градског, неопходна је модернизација и изградња нове друштвено-економске структуре на селу, што би убрзало развој непољоприведних делатности на сеоским просторима. Резултат би био и повећање запослености и атрактивности села као места за живот и рад становништва.

Карактеристике најразвијенијих!

У демографској будућности Србије тешко је очекивати позитивне промене па ће у централној Србији и Војводини према проценама до 2060. живети око пет милиона становника. Дакле, централна Србија и Војводина 2060. ће имати два милиона становника мање него данас, јер је ниска стопа рађања последица лоше економске ситуације у земљи. Карактеристично је и да се некада најразвијенији део Југославије, Војводина гаси, бар када је у питању становништво и села. За време распада Југославије у протекле две и по деценије она је из других делова некадашње земље добила око 200.000 нових житеља, па се са бројем становника приближила бројци од два милиона. Међутим, она сваким даном све више економски заостаје. Није ли најбољи пример да се угасило село Оборњача. Оно се налазило поред Бачке Тополе, где је плодна земља и угледна месна индустрија. У њему више нема ни једног становника! У Војводини је данас низ места где има само по неколико становника.
Данашњи бизнисмени у Војводини за 100.000 евра могу да купе цело село (са 30 кућа и окућницама). Тај новац је за данашње смртнике велик, али за нове бизнисмене – није!

Држава може променити демографску будућност Срба тако што ће створити повољне услове за живот омладине, а да би се створили повољни услови за рађање неопходно је смањење стопе незапосленост младих! Србији је неопходна “дугорочна, озбиљна” популациона политика и побољшање економске ситуације. Већини запослених жена у репродуктивном периоду тешко је да рађају децу због страха да ће изгубити посао по повратку са породиљског. Неће она добити отказ кад се врати са породиљског, јер то није у складу са законом, него јој послодавац неће продужити уговор. Становништво Србије је “старо” и то је последица дугогодишњег смањења броја рођених.

Потребе

За побољшање демографске будућности неопходно је да се у породицама у Србији рађа троје или четворо деце. Док се почетком ’50. тих година 20. века у Србији рађало око 160.000 деце, данас се годишње роди мање од 65.000! Средином прошлог века жена у Србији рађала је више од троје деце.

Примери

Од 1991. године до 2002. године само Војводина је изгубила 110.000 становника, Шумадија и западна Србија 180.000. а јужна и источна Србија више од 200.000 људи! Црна Трава, Мајданпек, Неготин, Рековац и Варварин, су најдрастичније осетили пад наталитета и изгубили највећи проценат становника!

Шабац се за последње две деценије смањио за готово 10.000 људи, Прибој је изгубио 6.000 становника, а Црна Трава се преполовила, показују подаци Републичког завода за статистику. Београд, Нови Сад и Ниш једини у Србији не морају да брину хоће ли остати без становништва.

Нови, углавном млади становници пристижу сваке године, а варошице из којих долазе су десетковане. Села су опустела, а више од миграција, за закатанчена домаћинства крив је природни прираштај. Осим три највећа града, са становништвом не кубуре места са бошњачким становништвом, попут Новог Пазара, Тутина и Сјенице, као и општине са албанским живљем на југу Србије.

Број становника је отишао у неповрат. Ту спаса више нема. Можемо само да се бавимо квалитетом, то јест да се као држава потрудимо да се становништво не групише у три тачке, Београду, Новом Саду, и Нишу, већ да буде равномерно рспоређено. Али, како се резултати популационе политике не могу видети у кратком року, политичарима то није важна тема. Нема ефеката у мандату, него мора да се чека по 20, 30 година! По садашњем, стању у Србији је битка за села давно изгубљена и сад се мора водити борба да би се сачувале варошице које нестају. Превага броја умрлих над рођенима је далеко већи кривац за пуста села, него саме миграције.

Смањење броја становника у селима, показују поређења податка све до пописа драматично се убрзава у малим срединама. Брзина којом се смањује број становника Србије утростручена је у односу на период од 1991. године до 2002. године, а удео становника у три највећа града значајно расте. Број становника у градовима за десет година повећао се за 70.000, а у селима смањио за више од 310.000. Сваке године око 250.000 људи промени адресу – из једног у друго место, по правилу из мањег у веће. Попис из 2002. године потврдио је пад броја становника највише у општинама које су већ имале старо становништво, и то углавном на истоку Србије. Последњи попис показао је да се број празних кућа драстично повећава у општинама истока и југоистока Србије, као и Баната. Београд је деценијама уназад главна дестинација за мигранте из Србије. У последње време највећу експанзију има Нови Сад. А, више ни Ниш није занимљив, он само одржава постојећи број становника. Нови Сад се много више доживљава као регионални центар, добио је на значају и повећао број становника. Ако желимо равномернију насељеност и да не остане пола Србијо празно, држава мора да примени дугорочне мере. Било би добро и да се привуку и врате људи који су отишли у иностранство. Али, када је држава сиромашна, као што је Србија, за то нема шансе.

(Аутор је публициста и члан Академијског одбора за село САНУ)
(Макроекономија, 02.10.2018.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *