07.05.2018., Макроекономија, Бранислав ГУЛАН

Раскорак обећања и могућности!

Нема напретка да Србија извози месо у далеке земље, јер у нашим оборима нема довољно стоке. Потребно бар пет година озбиљног улагања у свињарство и говедарство да би обновили сточни фонд. Да би испоунили квоту извоза од 5.000 тона јунећег меса, потребно је да се закоље 12.000 јунади, а толико их данас укупно има у Србији!

Док је на пашњацима и у шталама све мање стоке, на папирима и у причи све су веће могућности за извоз меса из Србије. Држава уклања административне препреке, како би домаће месо стигло до далеке Кине, Турске и Русије, а српски сточари све чешће празне оборе и окрећу се ка биљној производњи и ратарству.

Тако, ни од најављеног извоза јагњетине за Кину, средином 2017. године, није било ништа. За разлику од дневних листопадних политичара, стручњаци објашњавају да извоза нема и да га још дуго неће бити, јер Србија нема довољно стоке. Да би испунили квоту извоза јунећег меса у Турску потребно је да се покољу сва јунад у земљи, а имамо их 12.000!

Србија, иначе, има потписане споразуме о слободној трговини и извозу меса са далеким земљама. Између осталог, за Турску, без царине, може да оде 5.000 тона говеђег меса годишње, а у Кину, та квота је око 500.000 тона говеђег и јагњећег меса на годишњем нивоу. Све те могућнсоти Србија је имала и пре једну, две или три деценије. Али, није имала стоке, у овом случају јунади. Нема је ни данас.

Смешне су бројке о извозу које износе актуелни нереални творци агроекономске политике у Србији. Да би се извезло 5.000 тона јунећег меса у Турску потребно је да се покољу сва јунад у Србији која сад постоје, а то је 12.000 грла. Тада би остале и онако празне стаје. Или још један нереалан и нетачан податак. Актуелне агроекономске власти се ових дана хвале са поновним отварањем некада угледне кланце у Шиду. То је добро. Хвале се да ће се у њој дневно клати 400 јунади?! То је немогуће јер, ако се израчуна у години има 365 и то се помножи са 400 јуанди дневно, долази се до бројке о клању од 146.000 јунади! Где ће пронаћи толику јунад за клање када у целој Србији имамо укупо 12.000 јунади!

Дакле, вест привлачна за јавност, али само за непознаваоце прилика у српском сточарству које деценијама годишње опада за два до три одсто! Једино повољно у томе је да је на основу те вести скочила цена јунећег меса које се откупљује од власника стоке. Дакле, меса из домаћег това има веома мало, а ре-експорт није дозвољен, односно, то се ради док се не открије, а касније су казне веома строге и дуго ће да трају. Без обзира из ког дела света стигну!

Дакле, за познаваоце прилика нема обећаног оптимизма када је реч о најављеном извозу меса за Кину, Индију и Турску. Те дестинације су толико далеко да би цена меса морала бити злата вредна како би се покрили само трошкови транспорта. Одавно пратим кинеско тржиште и једино што смо имали јесте неки мањи извоз семена, јер то има високу вредност. То је далеко тржиште и најмногољуднија земља, а ми не да немамо капацитет у сточарству, већ је та грана код нас у озбиљној кризи. Сада имамо два милиона свиња мање него што их је било деведесетих година. У оборима их има има 3,1 милиона. Имамо и милион говеда мање, него пре две деценије. Сад их укупно има 893.000. Једноставно, није лако надокнадити временски све оно што смо изгубили.

Потребно је најмање пет година озбиљног улагања у говедарство и свињарство да би се вратили на гране када смо извозили свињску шунку у Америку и беби-биф у Европску унију. На крају 1990. године Југославија је извезла 50.000 тона беби – бифа, а од тога је из Србије било 30.000 тона. У Србији се троши само три килограма јунећег меса годишње по становнику, што говори да нам је танка домаћа шницла. А, да се и не говори о извозу. Јер, годишње се у Србији произведе мање од 400.000 тона свих врста меса, док се потрошња по становнику креће око 30 килограма годишње. Када је реч о производњи меса, свињског се просечно производи око 270.000 тона, јунећег 75.000 тона, живинског више од 100.000 тона… Где се по томе налазимо најбоље показује чињеница да се у Србији 1990. године производило више од 650.000 тона свих верста меса и по становнику трошило 65 килограма.

Колико је девастирана пољопривреда, а посебно сточарство, говори чињеница да је из Србије 2015. године извезено 315 тона беби бифа, годину дана касније око 420 тона, а у 2017. години око 480 тона! Дакле, празне су стаје, па зато и извозимо овог меса за 100 пута мање него пре две деценије! Уз то од 1996. године, након укидања санкција Србија има дозволу за годишњи извоиз беби – бифа у ЕУ од 8.875 тона. Тој бројци се никада нисмо ни приближили. Нисмо јер нема стоке у стајама.

За опоравак пољопривреде , за боље снабдевање тржишта и извоз беби – бифа у ЕУ хитно нам је потребно 100.000 јуница. То је шанса Србије, јер ЕУ годишње увози из Бразила и Аргентине по 700.000 тона јунећег меса.

Креаторима агроекономске политике у Србији су нудили да производе и у наредних пола века да годишње извозе по 50.000 тона беби – бифа. Али, они су остали глуви на то. Јер, већа зарада је ако увозе то месо него да га производимо и извозимо. А у земљи имамо око 200.000 празних кућа и исто толико празних стаја за тов стоке. Дакле, без нових инвестиција у објекте само да се стаје напуне говедима, могли би да нађемо излаз из кризе. То би био почетак спаса за српску пољопривреду и српско село.

Почетни кораци су учињени са акцијом ,,500 задруга у 500 села’’. Верује се да ће програм Министарства за регионални развој, које води министар Милан Кркобабић, у наредне три године, доделом 25 милиона евра, покренути развој у српским селима, делимично напунити стаје… Али, та акција је дугорочан задатак за опроавак српских села. Јер, нису ни осиромашена преко ноћи. Дакле, уз најбољу вољу и ову ретку одлуку Владе да подржи посрнуло и опустело село, треба деценије да прођу. Јер, толико опада број стоке и производња меса.

То је од посебног значаја и због тога да би се вратио живот у та села. Наиме, од 4.709 насеља – села у Србији свако четврто је у фази нестајања. Јер, у 1.034 села има мање од по 100 становника. У селима треба створити исте услове за живот као у градовима. То је и први услов да би млади почели да остају уселима. Јер, битка за повратак оних који су отишли је изгубљена. Враћају се само старци, који су са села отишли када су били млади. И још нешто: циљ је да се са акцијом ,,500 села у 500 задруга’’ покуша зауставити одлазак младих школовнаих из Србије у свет. А, годишње их оде око 40.000! Понеко би можда остао у селу да ради око пољопривреде, али да има пристојан живот.

А, да би наше месо стигло до нових дестинација, попут Кине, Индије, Турске и Русије, основно је да се обнови сточни фонд. Познаваоци прилика у сточарству наглашавају да нико не воли краткорочне аранжмане, већ су то уговори од најмање пет до 10 година загарантоване испоруке. Ових дана се говори о извозу 5.000 тона јунећег меса у Турску. Могућности смо имали и до сада. Актуелни минстар пољорпвиреде хвали како је за то потребно да се закоље 12.000 јунади. Као да заборавља чињеницу да према званичним подацима Србија данас има укупно у тову 12.000 јунади! Дакле, имамо раскорак могућности и жеља нералних агроекономских креатора.

Празне стаје

Радили би и више само да се исплати гајење музних крава. У овом послу не постоји никаква сигурност, објашњава Светозар Тоза Мургашки, пољопривредник из Ченеја код Новог Сада- Млекаре сваког дана могу да кажу да им више нисмо потребни, а плаћају кад и како хоће. Нико ту ни не пита да ли нам цена одговара или не. Млекаре, њих више од 220, не може нико да натера да плаћају више. Због тога већина људи одустаје од овог посла – каже Мургашки.

Државници су отклонили административне барикаде потписујући споразуме о слободној трговини, али је потребно урадити доста тога за извоз меса, како би се ми појавили на тржишту. Потребне су озбиљне инвестиције у сточарству. Русија је добро тржиште, али је и ту проблем транспорт. Прво треба напунити празне стаје, јер ре-експорт меса није дозвољен!

Србија, годишње једва да произведе 400.000 тона свих врста меса, па је споразум за Кину, од 500.000 тона на годишњем нивоу – нереалан. Наша земља не испуњава чак ни квоту за ЕУ, од 8.750 тона. Никада се нисмо примакли тој бројци. Јер, 2015. године извезено је 315 тона, годину дана касније око 420 тона, а 2017. године 480 тона. Колико је то мало најбоља потврда су подаци из 1990. године Тада је из СФРЈ извезено 50.000 тона, а од тога је било из данашње Србије чак 30.000 тона. Нема извоза јер су празне стаје, нема говеда. Дакле, док се стаје не напуане све ће то бити празна дневна обећања актуелних министара.

Питање је колико Србија може да конкурише великим економијама које желе тржиште Кине и Турске. И то што Босна и Херцеговина извози месо за Турску је тако, јер они финансирају трошак транспорта, а нама то нико неће да ради. Нама је потребно да се домаћи произвођачи организују у оквиру задруга, па да мала газдинства постану значајнији и конкурентнији произвођачи.

У ЕУ, сточарство чини 70 одсто пољопривредне производње, док 30 одсто припада ратарству. Код нас је све обрнуто, иако се говори да је сточарство локомотива развоја примарне пољопривредне производње.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *