14.03.2010, Политика, Слободан Костић

Док развијене европске земље подједнако развијају сточарство и индустрију, ми се као отрова клонимо и једног и другог.

Републички завод за статистику је проценио да је Србија прошле, доста рђаве, економске године у пољопривреди остварила, ипак, раст вредности своје бруто производње од око 2,58 одсто. И тако скромно повећање тог шкртог „колача” утицало је да укупан пад БДП Србије не буде свих четири или 4,5 одсто, како смо стрепели, већ нешто подношљивијих 2,8 процената. Судећи, међутим, према последњим рачуницама, до којих је дошао сарадник у Привредној комори Србије мр Војислав Станковић, сви су изгледи да ће процена о расту бруто вредности у аграру морати да претрпи извесну корекцију – надоле. Зашто?

Наш аграр, баш као и укупна привреда, већ годинама пати од исте болести – погубне екстензивности. Улажемо много, а добијамо веома мало. У структури процењене бруто остварене вредности у аграру биљна производња је чинила 69,5 а сточарство свега – 30,5 процената. Да невоља буде већа учешће у биљној производњи расте, а опада у сточарству, које је круна сваке пољопривреде. Тако нам се и догодило да је сточарска производња лане опала за око три процентна поена чиме је укупан учинак у пољопривредни „свукла” на веома танких 1,5 одсто. Тај минус мораће да се одрази и на коначан резултат БДП-а земље за прошлу годину, каже за наш лист Станковић.

Све, па и најразвијеније, земље ЕУ полажу велику пажњу пољопривреди а поготово сточарству. За њихову економску политику не поставља се питање коме дати приоритет. А када то и чине – предност се увек даје пољопривреди. Није чудо, сматра Станковић, што од укупног буџета ЕУ више од половине новца оде на премије и подстицаје пољопривреди. Код нас се, међутим, сасвим другачије ради. Учешће аграрног у укупном буџету државе смањује се са сваком кризом – са 5,3 на 2,2, да би сада стигао на свега три процента. С тако малим издвајањима и улагањима пољопривреда, а поготово сточарство, не може да буде извозни адут земље, а још мање грана у којој би до посла дошло више беспослених руку.

Тренутни сточни фонд Србије мањи је, тврди Станковић, за око половину него пре пола века. Тренутно имамо свега 550.000 до 600.000 крава. Толико крдо Србија је имала почетком прошлог века. Истина, другог расног састава, али нама проблем није у раси, већ у бројности грла.

У живинарству и свињарству може се за релативно кратко време, три до пет година, подићи производња, али у говедарству тај рок не може да буде мањи, тврди академик др Ратко Лазаревић, од 15 до 20 година.

Проблем, по њему, није само у пуком повећавању броја грла стоке, већ у свему оном што томе претходи – да се организују десетине хиљада младих домаћина који би пристали да се баве тим тешким послом у наредних неколико деценија. Не може, каже, неко да напуни шталу, а да себе и будућност својих укућана не види кроз десет до 15 година, па и дуже. У све то мора да се укључи држава, ма колико прала руке од пољопривреде и флертовала с тржиштем јер једино она има развојне полуге и инструменте – економску, развојну, извозну, социјалну и пензиону политику… подстицаје, повољне зајмове, камате…

Наша држава, напомиње др Лазаревић, не треба ништа да измишља или чини оно што нико до сада није радио. Довољно је да види како то раде Холандија, Данска, Немачка… За њих су пољопривреда, а поготово сточарство, у истој равни. Подједнако подстичу развој индустрије и сточарства, а ми се једног и другог клонимо као од отрова. Резултат ће се ускоро видети када будемо почели да увозимо јунеће месо, поручује др Лазаревић.

Да Србија полако затире своје сточарство говоре и Станковићева истраживања. Број условних грла стоке по хектару обрадиве површине у Србији је свега 0,30 – у централној 0,33, а у Војводини – 0,25. Оптимум је – једно условно грло по хектару. Холандија дотле има 9,4, а у свих 27 чланица ЕУ просек је 0,98. Грчка је чак боља од нас са 0,38 условних грла по хектару.

Шта вреди, каже на крају Станковић, што Србија већ годинама има одобрен контингент за извоз 10.000 тона јунећег меса у ЕУ, а прода, са Црном Гором и Босном и Херцеговином, једва нешто више од трећине те количине. О извозу свињског или живинског меса још не можемо ни да сањамо док не искоренимо неке болести и не престанемо с вакцинама животиња, а то значи не почнемо да водимо рачуна о сваком производном детаљу – од ливаде и њиве, на којима се гаји храна, преко тора и обора до завршне обраде и паковања меса и хране.

А за све то, опет, у чему се слажу оба наша саговорника, потребна је држава с нешто пара, али са организацијом и дугорочним стандардима и правилима понашања. Понајпре за себе, а када буде себе довела у ред и пољопривредници ће знати шта им ваља чинити

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *