16.09.2011., Новости

Скок цена стоке и лоша наплата потраживања, кланичарима нож под грлом. Да би опстали баве се трговином и пеку месо. На наплату чекају месецима

НИШ – Индустрија меса која годишње у Србији има промет већи од милијарду евра, на југу Србије преживљава најтеже дане, јер све теже долази до сировина и наплате потраживања.

Двадесетак највећих прерађивача меса у Нишу, Лесковцу, Пироту и Бујановцу са 2.000 запослених, принуђени су да се поред производње баве и трговином и отварају ланце својих месара, јер само тако могу да дођу до готовине, пошто код „великих трговина“ на наплату чекају и по шест месеци.

Ништа боље није ни код извоза јер је компликована процедура за добијање извозних дозвола. Малобројни, који премосте ту препреку, тешко да могу бити конкуретни са ценом, јер се у суседним земљама, што код нас није случај, субвенционише тов по грлу крупне стоке.

ПЛЕЋКЕ ИЗ МАЂАРСКЕ

У СРБИЈИ су тренутно дефицитарне свињске плећке без којих је незамислива производња деликатеса. Увозе се из Мађарске по цени од 300 до 320 динара за килограм.

Цена бикова у последњих десетак дана од 1,7 евра по килограму, скочила на 2,2 евра, а слично је и са свињама које кланичари и месари откупљују по 165 динара, уместо 125 динара.Због донедавно ниске цене „живе ваге“, многи сточари су затворили фарме, па сада нема довољно стоке за клање. У Србији је пре 10 година било 900.000 грла говеда, а данас је дупло мање. На југу Србије је однос три пута гори.

– Све теже можемо да се изборимо са наплатом. Финансирамо трговце који продају нашу робу. Неки нас условљавају са роковима плаћања и до шест месеци што је неодрживо – каже Милена Микић, директор предузећа „Mak internacional“, које има сопствену кланицу и ланац од седам продавница у Нишу, јер само тако могу да дођу до „свежег прилива“.

Месари се довијају, па поред трговина развијају и додатну делатност тако што поред продавнице пеку месо. Све чине само да би опстали. Јасно је да трговци највише зараде. Роштиљ месо например, месаре кошта 220 динара по килограму, продају га трговцима за 295 динара, а они потрошачима за 400 динара.

„Симпекс“ има фарму, две кланице, у Пироту и Књажевцу и капацитете за прераду од 10 тона меса у смени. Има и 10 продавница. Једино су предузеће са југа Србије које може да извози говеђе месо у ЕУ и могу да снабдевају и ланац „McDonalds-a“.

– Све је мање стоке на терену, а доста се и одлива преко границе. Тов крупне стоке је неисплатљив, трошкови прераде су сваким даном све већи, а наплата лоша – анализира Бранислав Андрејевић из „Симимпекса“. Он признаје да тешко могу да буду конкурентни са суседним земљама, где сточари добијају субвенције од државе, па је цена живе стоке мања.

Месна индустрија у овом крају има капацитете за производњу која би била већа од 20 до 30 одсто, али нема подршке – каже Братислав Стаменковић, координатор програма USAID, за месну индустрију. – Имају много проблема са скупим анализама, отпадом, курсним разликама, наплатом. С друге стране њихова предност су квалитетно месо, традицију у директном повезивању са ресторанима и хотелима (HORECA) и сви имају сертификате за квалитет попут HACCP или ISO.

УСЛОВИ

У ЕУ може да се извози само свињско месо које је термички обрађено на температури вишој од 720C, што такође изискује нова улагања домаћих месара.

Далиборка Миљковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *