сродни чланци: Маневар без јасног циља, Пољопартнер

26.03.2012., Политика

Живков: Сељаци знају да ће им откупљивачи за део државног новца смањити цену производа; Миловановић: Баш зато што пољопривредници дизел купују код НИС-а цена му је 60 динара

Каква је државна политика у пољопривреди потребна Србији? Да ли ће паре отићи у праве руке уколико држава даје премије по произведеном килограму или можда по хектару као до сада, да ли треба повећати буџетску ставку за инвестиције…

О томе за „Политику“ разговарају Милош Миловановић, помоћник министра пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде, и Горан Живков, бивши министар пољопривреде који се сада бави консултантским послом.

Живков: Државна подршка по хектару која је давана у последње четири године апсолутно не одговара Србији у овом моменту. Демократска странка је узела то министарство да би имплементирали политику „100 евра по хектару”…

Политика: Шта се њом желело постићи?

Живков: Свака мера има политички, економски и социјални ефекат. Та мера нема ни економски ни социјални ефекат, а имала је огромни политички ефекат.

Политика: Јесте ли сигурни да није имала никакав социјални ни економски ефекат?

Живков: Није. Њене су последице да је уништено тржиште земљишта, није било пара да се плати свима што се врло лако израчуна – 3,5 милиона хектара пута 100 евра. Уништава се сточарство јер плаћаш само за земљиште, уништавају се производње воћа и поврћа. Све се то десило. Ниво житарица је чак 34 одсто у укупној пољопривредној производњи.

Политика: Колико је код других?

Живков: У ЕУ је 11 одсто, у неколико земаља је преко 20 одсто, код нас је достигао 34 одсто из простог разлога што плаћањем по хектару промовишете пшеницу, кукуруз. Та политика је била генерално лоша и требало је да буде напуштена. Проблем је што се она сада мења с политиком која је још гора.

Миловановић: Скренуо бих пажњу на то да када се каже да смо плаћали по хектару да се повлачи паралела са ЕУ, међутим ми то нисмо имали. Ми смо регресирали цену одређених инпута за производњу ратарских и повртарских култура, а нисмо плаћали по хектару као што то ради ЕУ. То је сада један од аргумената људи који кажу да је то на снази у ЕУ. У тој форми није ни била на снази код нас. Прелазак на премије по килограму је вођен проширивањем броја корисника. Прошле године 82.800 људи је користило меру „14.000 динара по хектару”.

Политика: Али у Србији има око 450.000 газдинстава?

Миловановић: У Регистру их има толико. Статистички их има чак 800.000. Тих 82-83.000 људи је прошле године „конзумирало” 18,5 милијарди динара из буџета. Од тога је 15 милијарди било намењено исплати по хектару, а 3,5 милијарди динара је била акциза за дизел-гориво. Порука нових мера – премија по килограму – јесте да ће се новац који земљорадник добије од државе разликовати зависно од производње којом се бави. Друго, онај који произведе више добиће за то више средстава, али и више државних субвенција. Суштински, везивање државних плаћања за количину производње остварене по јединици површине мора да има као резултат повећање продуктивности. Земљорадник има јасан стимуланс да уложи више, произведе више и да, коначно, добије и више државних субвенција, укупно више да заради. Наши приноси у пољопривредној производњи су генерално веома ниски, нижи од ЕУ просека, да не помињем развијене земље Западне Европе.

Живков: Шта је проблем у ценовној подршци? Ако ти одабереш шећерну репу, сунцокрет, соју и даш пет динара по килограму, а на пример динар за пшеницу која количински роди исто колико и соја наравно да ће сви да гаје соју. А шта је са оним ко не гаји соју, већ шаргарепу, парадајз. То су производи који су високо вредни. Ти искључујеш једну групу људи. Ко је тај који је оценио да нама треба више соје него пшенице, на пример.

Миловановић: Ономе који се бави производњом парадајза, шаргарепе, њему врло мало значи 14.000 динара по хектару. За поврће и цвеће уводимо инвестициону подршку, пружамо 40 до 50 одсто суфинансирања инвестиција.

Живков: А овом ко гаји соју зар њему не треба силос?

Миловановић: Слажем се да и њему треба силос. Али ми немамо пара довољно.

Живков: То ти није аргумент. Неке искључујеш, а неке гураш.

Миловановић: Један од разлога је и што су прерађивачки капацитети које ми поседујемо много већи него што производимо у овом тренутку.

Политика: Деценијама је држава помагала производњу индустријских култура. Па зар већ нисмо дошли до неког нивоа развијености и искоришћености капацитета да то више не морамо да чинимо?

Миловановић: Нисмо, јер нам се сваке године гаси једна по једна шећерана.

Живков: Да ли ће бити више засејане шећерне репе?

Миловановић: Да.

Живков: Репа је већ посејана.

Миловановић: Сетва још није завршена. Министар је већ изјавио раније да ће ценовном подршком бити обухваћена шећерна репа и на то су шећеране већ рачунале када су уговарале производњу.

Живков: То је тачно, на то су шећеране рачунале. И управо зато се спусти цена…

Политика: Чиме доказујете да шећеране, управо због премије по килограму, спусте откупну цену?

Живков: Ми имамо искуство да је било тако 2001, 2002, 2003. године када је била подршка по килограму. Онда смо је ми укинули и дошло је до повећања цене коју дају прерађивачи. Прошле седмице у Новом Саду Светска банка је представила Меморандум земље и током дискусије Холгер Креј, шеф Банке за југоисточну Европу, рекао је да разуме плаћање по приносу, јер је то политичка мера и да сељаци то воле. Публику, коју су чинили земљорадници, упитали смо зашто се то, по њиховом мишљењу, ради. Сви углас су рекли зато што министар има дил с Викторијом, Колетом, Пецонијем. Правиш посао свом. Они имају искуство да се за толико спусти цена. Ова мера више нема ни политичку тежину и зато мора да изађе и председник државе да лично прода ту политику. Зар није тако?

Миловановић: Наравно да није. Свака мера има и добре и лоше стране, не постоји савршена мера. Генерално, промена политике треба да има за циљ повећање продуктивности и повећање производње. Ову меру прати и субвенционисање дизел-горива. Ако посматрамо уговор који су шећеране ове године склапале и цену из уговора из ранијих година, да видимо да ли је смањена цена.

Живков: Прошле године репа је плаћена 43 евра по тони, а ове године се уговара 36 евра по тони.

Миловановић: Само на крају кампање за неуговорену репу је плаћено 43 евра.

Живков: Прошле године уговорена репа је била 40 евра, а на крају је плаћена 43-44 евра. Ове године 90 одсто уговора су са 36 евра. Још у новембру и децембру је Костић ишао и причао управо то што си ти рекао.

Миловановић: Нисам ја то рекао…

Живков: Рекао је биће пет динара од државе и то је 36 плус пет што ти даје држава. Занимљива је и ваша мера за гориво. То је мера која постоји свуда. Различити су методи. Од тога да у некој банани држави кандидат за одборника ти донесе гориво у канти кућу, па до бонова 2001–2002. године. Ми смо 2004. направили систем који је до јуче функционисао по ком пољопривредник оде и сипа гориво где хоће и пошаље рачун на рефракцију. Сада се цео систем мења и даје се само једном, а то је НИС-у, да има право да продаје дизел-гориво. Баш сам бројао, НИС има 307 места за продају, а у Србији има 4.000 села у којима има нека пумпа. И сад пољопривредник треба да иде у пето село да би нашао НИС-ову пумпу. Зашто се то ради? Исти је принцип као и код премија п килограму, а то је да учиним неком свом пријатељу.

Миловановић: То је погрешан аргумент. Баш зато што купују гориво код НИС-а уговорена цена није 145 динара по литру колико је дизел, него 125 динара. Уз 60 динара државне субвенције пољопривредника гориво кошта 65 динара. А када бисмо се вратили на твој пример и он би платио 85 динара.

Живков: То је она прича набављам пуно па ће цена да буде нижа. Онда кажи ко год хоће да прода за 125 динара, може да прода. Да ли је циљ нижа цена…

Миловановић: И пољопривредник је добио нижу цену.

Живков: Пракса је да се распише тендер и да ко год хоће може да прода. Можда би неко други исто продавао за 125 динара…

Миловановић: НИС је на тендеру изабран као најбољи понуђач за ову конкретну набавку.

Живков: Зато што је та набавка направљена тако да се тражило да понуђач мора да има минимум 500 пумпи. Па ко други има 500 пумпи?

Миловановић: Да није било НИС-а, да је било, као што се ти залажеш до сада, да од тржишне цене одузмеш 60 динара пољопривредник би данас плаћао гориво 85 динара. Захваљујући овом од 125 динара колико је договорено с НИС-ом коначна цена за пољопривредника је 65, а не 85 динара.

Живков: Хоћеш да кажеш да сада НИС субвенционише земљораднике с 20 динара по литру? Да их части.

Миловановић: Не знам шта ради НИС, он је препознао рачуницу да буде у овоме. Коначан резултат је 20 динара нижа цена него што би била да НИС-а није било.

Политика: Уместо премија по килограму која би мера, за развој пољопривреде, била делотворнија?

Живков: Питање је шта жели да се постигне. Оно што је нашој пољопривреди сада суштински потребно јесте да постигне конкурентност. Најбоља мера за повећање конкурентности је подршка инвестицијама. Било у опрему или у знање. Не треба штедети ни на Националној лабораторији, систему који ће нам омогућити да извозимо, јер ми сада од пет производњи с највећом вредности не можемо да извеземо три. А то је зато што немамо систем. Добро је раздвојити економски од социјалног аспекта. Онај коме није могуће да буде конкурентан, или зато што је старији или због природних услова у којима живи, треба обезбедити одређену подршку социјалног карактера. Онима који су спремни да се такмиче треба обезбедити инвестициону и другу подршку.

Миловановић: Мислим да не треба да буде задатак Министарства пољопривреде да издвоји средства људима који из разних разлога на селу не могу да се баве пољопривредом. О томе мора да се води рачуна, јер број тих људи није мали.

Политика: Који део аграрног буџета иде сада за инвестиције?

Миловановић: Зависи шта посматрамо. Да ли су то инвестициони кредити или чиста инвестициона подршка када Министарство даје бесповратно део средстава у тој инвестицији. Прошле године, све заједно, то је било око 10 одсто укупно издвојених средстава.

Политика: Зар то није мало?

Миловановић: Слажем се да је мало.

Живков: У новим земљама чланицама ЕУ 47 одсто аграрног буџета иде за инвестиције, у ЕУ тај удео је 34 одсто. Значи, они који су већ конкурентнији од нас настављају да улажу. А ми само 10 одсто.

Миловановић: Наша инвестициона компонента у укупном буџету се мора повећати. Ту нема дилеме.

Политика: Да ли сте спремни да је сада повећате на рачун премије за пшеницу и кукуруз?

Миловановић: У овом тренутку немамо капацитета да то урадимо. Потребе су огромне и колико год средстава да имамо потребе би остале неиспуњене.

Јована Рабреновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *