08.03.2012., Танјуг, B 92

Београд, Копаоник — Стручњаци су сагласни да параметар за субвенције у пољопривреди не буде површина обрадивог земљишта, већ принос.

Они оцењују да би примена таквог модела давања у аграру значила већу производњу и извоз, као и да би корист уместо закупаца имали произвођача.

Директор Института за економику пољопривреде Драго Цвијановић изјавио је да се лично залаже да се стимулише принос, односно производња по јединици површине, уз уважавање регионалних разлика.

„Држава, која је нажалост сиромашна, у овом тренутку даје оно што може, а понекад новци из субвенција по хектару дођу и до оних који то нису заслужили и нису у функцији производње и подстицаја развоја пољопривреде“, оценио је он.

Цвијановић је објаснио да треба стимулисати, пре свега, производњу која је конкурентна и има одличну продуктивност, економичност и рентабилност, и то у оним подручјима која имају компаративне предности у односу на окружење.

Он је истакао да било ког развоја, па ни пољопривреде, нема без „специјализације, организације и кооперације, односно интересног повезивања“, наглашавајући да је неопходно стимулисати производњу оних роба које се могу по високој цени продати и на домаћем и страном тржишту и допринети смањивању укупног трговинског дефицита државе.

Цвијановић је истакао да се то односи на производе који могу остварити „суперпрофит“, наводећи као пример јунеће месо, односно „беби биф“ и одређене врсте воћа које се могу пласирати на европску пијацу и у Русију.

Он је напоменуо да треба форсирати извоз прерадјених, прехрамбених производа, а не примарних, односно сировина.

Професор на Пољопривредном факултету у Београду Миладин Шеварлић мишљења је да се мора направити разлика у погледу квалитета земљишта уколико се иде на субвенције према висини приноса.

„Било би апсурдно давати исти износ субвенција према висини приноса за земљиште ораница прве класе чернозема и оранице осме класе на Пештеру и Голији, јер би то повећало раслојавање пољопривредних производјача и регионалне разлике које ће утицати на неодрживост производње у појединим регијама“, оценио је он.

Шеварлић је објаснио да промена система субвенција у Србији захтева два приступа – социјални, због уситњености газдинстава, и агроекономски с обзиром на конкурентност нашег аграра на светском тржишту.

Према његовим речима, такав систем субвенција тешко је пратити услед уситњених газдинстава где је натурална производња доминанатна.

„То је јако осетљиво питање и мислим да нисмо још спремни за примену таквих мера. Дугорочно, оријентција треба да буде да се виде економски ефекти субвенција у погледу повећања приноса по хектару, продуктивности и конкурентности“, закључио је Шеварлић.

Шеварлић је указао да је уситњеност пољоприведних газдинстава велики проблем Србије.

„Имамо 780.000 породичних уситњених газдинстава и не можемо да рачунамо да будемо конкурентни у ЕУ“, казао је Шеварлић.

Он је истакао да је земљишна политика до сада било „табу“ тема и да је на снази било распарчавање великих пољопривредних комбината, због чега већ сада плаћамо цену.

Према речима Шеварлића, у Србији према проценама стручњака, има 450.000 хектара необрадивих ораница, а пореском политиком то би могло да се промени, тако што би се плаћао порез и за необрадиво земљиште, па би они који поседују земљиште које не обрадјују одлучили да га продају ономе ко жели да га обрадује.

Он је нагласио и да би држава требало да има програме за укрупњавање земљишта.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Следећи чланак
»