16.10.2012., Мондо

Честа „вика“ на мале произвођаче да су сами криви због штета од суше јер се не осигуравају не стоји, закључио је МОНДО после истраживања.

Жетва у једној од рекордно сушних година је прошла, а с њом је утихнула и медијска бука око „катастрофалних последица“ суше и повика на „неуке“ сељаке који не умеју да воде посао и на време се осигурају од временских непогода, од града и поплава до суше:

Са смиривањем медијске буке катастрофичара, који су претили глађу и несташицама и помињали директне штете од суше веће од две милијарде долара, чак евра (што је 30 одсто више), време је за трезвенију анализу.

Прави подаци о штети од суше израженој у страној валути још се не могу знати, али већ је током лета професорка Пољопривредног факултета у Београду Наталија Богданов у билтену Макроекономске анализе и трендови (МАТ) Економског институтута, изразила сумњу у „милијарде евра“ губитка.

Два месеца касније и премијер Ивица Дачић је потврдио њену процену да би штета на ораницама могла да буде тек нешто већа од милијарду долара, што је разлика од првобитних изјава државних званичника или надлежних из Привредне коморе Србије од најмање сто одсто.

Без обзира на обим штете занимљивије је питање ко би требало, односно морало да је плати. Већ према вишедеценијској навици у помоћ је одмах позвана држава. Из Владе и Министарства пољопривреде су се одазвали и обећали помоћ за санирање штете вредну 150 милиона евра.

Ту се, међутим, у сиромашној Србији, са пренатегнутим државним буџетом, не ради о надокнади у новцу, већ је држава рада да помогне кроз ослобађање од финансијских обавеза (пореза и такси, рецимо водопривредних), затим директним интервенисањем на тржишту путем откупа за Робне резерве или субвенционисањем горива и сл, до „враћања“ пара кроз повећање подстицаја у пољопривредној производњи.

Значи од „кеша“ на руке ништа, а и ово што се даје иде само регистрованим (а не свим оштећеним пољопривредним газдинствима) и великим произвођачима.

Сушом погођени ратари за помоћ могу да гледају у се и у своје кљусе, и ту је у медијску халабуку укључена прича о неуким сељацима који не осигуравају своју пољопривреду.

Ствар, међутим, стоји мало другачије јер нити су сељаци неуки нити се понашају нерационално.

Као прво, осигурање пољопривредне производње у Србији постоји али од суше практично не. Можете осигурати благо са ораница против поплава, олује и града, али од суше – мало теже. Такву врсту осигурања већ две године нуди само једна кућа – Делта Ђенерали осигурање, и то само за оранице – за воћњаке не постоји.

Од суше је могуће осигурати само кукуруз, соју и шећерну репу јер, како каже Немања Бељански, руководилац службе за осигурање усева и плодова у Делта Ђенерали осигурању, савременији облици узгоја воћа и поврћа подразумевају наводњавање, тако да за сушу нема покрића.

Друга ствар је цена осигурања у пољопривреди генерално. За разлику од других области осигурања, где цена оног што се за осигурање плаћа (премије) мери у промилима према вредности онога шта се осигурава, у пољопривреди је то – у процентима, значи десет пута више.

Ако у српској уситњеној пољопривредној производњи (просек ораница је 3,5 хектара) на осигурање дате три до пет одсто од вредности ваше робе, можете се десити да сте преполовили зараду коју на њој остварујете, јер ту нема тајкунске марже на уложено од тридесет или педесет одсто.

Осигурања наравно имају другачије виђење ствари и Немања Бељански указује да без осигурања, пољопривредни произвођач се практично ставља на милост природи.

„То у случају професионалне пољопривредне производње базиране на профиту, не би смео да буде случај, нарочито ако имамо у виду да је премија осигурања пољопривреде убедљиво најмања ставка у калкулацији трошкова производње“, каже Бељански.

У паорској рачуници, међутим, не помаже много ни што Министарство пољопривреде рефундира 40 одсто вредности плаћене премије (додуше основне цене, без ПДВ-а од сада 20 одсто).

Тако, испада, да „неуки“ сељаци само рационално и економски размишљају и не желе да сваке године плаћају за „катастрофалне године“, које и нису тако честе, и то ако жели потпуни мир не само основни него и додатни пакет осиграња, како се то у Србији нуди.

„Српски пољопривредни произвођач је са малим поседом и он је сваштар, тако да га временске непогоде не дотуку сваке године по свим ‘линијама’ производње“, каже Миладин Шеварлић, председник Друштва аграрних економиста Србије.

Један од таквих је и Слободан Бркић, успешни млади пољопривредник из мачванског села Глушци, који обрађује више од 40 хектара земље. Бави се и сточарством и млекарством али производњу са свог газдинства са заокруженим процесом производње до сада није осигуравао, ни у случају града, нити у случају суше.

„Ја једноставно не видим рачуницу у томе. Ако бих желео да осигурам пшеницу од града на пример, морао бих да издвојим више од 3.000 динара по хектару. Држава враћа око 1.700 динара, али је питање кад.

Друга ствар је за воћаре и повртаре, чија је премија већа, ризик још већи, али у случају непогоде добијају велике новце.

Када је пре две године град погодио наше усеве, нико није био осигуран, али прошле године су се осигурали против ове непогоде. Међутим, град, на сву срећу прошле године није пао, али произвођачи још нису добили паре од министарства.

Ја вероватно ни ове године нећу моћи да се осигурам, јер ми је за то потребан кеш, који немам“, каже Бркић.

Поред цене, проблем са осигурањем је и понашање појединих осигуравајућих кућа. Дешава се да осигуравач пристане да наплаћује премију осигурања од града за одређени род (рецимо 50 килограма по штаблу шљиве), а онда „схвати“ кад туча побије род да толики род испрва није ни могао да буде па хоће да плати штету за мањи.

„Много ствари зависи од проценитеља, а они су готово увек ‘спремни’ да процене на штету осигураника“, каже проф. Шеварлић, и због тога препоручује да сељаци користе стручњаке Пољопривредне саветодавне службе као независног сведока процене на терену.

Индиректно на „процену од ока“ неких осигуравајућих кућа осврнуо се и Бељански, наводећи да осигуравајуће куће морају да раде на ширењу осигурања од суше „нудећи адекватна покрића под прихватљивим условима, и плаћајући штете у реалном износу и уговореном року“.

Професор Шеварлић на крају истиче да је у корену проблема са осигурањем у пољопривреди и од државе „стечена“ навика пољопривредника.

„Сељаци су навикли да им држава стално нешто припомаже. Додуше не исплаћује одштету али врши некаква рефундирања, и догод се то од ње очекује произвођач се неће окренути само себи“, каже Шеварлић.

Због свега овога не би требало никога да чуди што је од 278.351 регистрованих газдинстава (подаци из 2011. год, а има и готово двоструко више нерегистрованих) осигурање вољно да плати тек њих два до три одсто.

Док се ствари радикално не промене по свим наведеним питањима, тако ће и остати и у Србији ће и даље власници 90 одсто обрадивих површина брижно гледати у небо пре него у компјутер или калкулатор.

Тако су, бар што се сигурности тиче, „мирни“ сељаци, али и осигурања. Јер, у Србији се још дуго неће десити то што је ове године задесило развијен свет.

Тако је у САД дубиоза у коју су упале америчке осигуравајуће куће због исплате осигурања од суше тешка 30 милијарди долара, па и тамо држава мора да припомогне са 18 милијарди да цео систем не би колабирао.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *