09.12.2012., Новости

Наша земља још увек не користи довољно своје огромне потенцијале када је реч о производњи рибе. Једемо око 4,5 килограма годишње, светски просек 17 килограма

ПРОИЗВОЂАЧИ рибе у Србији, са првим данима поста, забележили су повећање потрошње ове здраве хране. Ситуација, међутим, и даље није сјајна, пошто становник Србије, како су израчунали статистичари, годишње поједе само 4,5 килограма рибе, док је светски просек 17 килограма. Србија, такође, не подмирује чак ни тако малу производњу из својих извора, пошто се увозе чак две трећине укупне потрошње!

Србија, иначе, “на папиру” располаже са око 14.000 хектара рибњака, али, у функцији је 11.000 хектара. У њима се годишње произведи од 12.500 до 15.000 тона рибе. Већина, око 11.000 до 13.000 тона је шаранска, док је пастрмска риба само 1.500 до 2.000 тона.

– Наша земља, годишње, на увоз рибе троши чак 50 милиона евра – упозорава Синиша Симић, директор фабрике за прераду рибе, која послује у саставу “ДТД рибарство”. – Када бисмо успели да у Србији произведемо толико рибе да смањимо овај износ за 10 милиона евра, то би било одлично.

Становници Србије, додаје Симић, још увек имају навику да рибу једу само зими и у време постова, тако да се, у три зимска месеца, прода више од 50 одсто домаће производње рибе, а наша потрошња рибе по становнику, већа је само од потрошње рибе у Бугарској.

– Верујем да би се ове ствари промениле када би државни органи имали мало више “слуха” за нас и када бисмо искористили потенцијале које имамо – каже Симић. – Производња рибе се, наиме, не субвенционише, а у исто време надокнаде за коришћење воде за рибњаке су изузетно велике. Чак ни нови предлог закона о подстицајима, не предвиђа подстицаје за нашу грану производње.

ПРОИЗВОДЊА

“ДТД РИБАРСТВО”, како објашњава Симић, годишње производи око 1.300 тона рибе, пре свега шарана, али, и толстолобика и амура.
– У нашој фабрици за прераду, за сада, прерадимо 300 тона шарана, 50 тона амура и 25 тона толстолобика – прецизира Симић.
– По капацитету смо највећи у Србији, а највероватније и на Балкану.

У Европи, додаје Симић, уобичајено је да се производња рибе стимулише. Хрватска, на пример, килограм произведеног шарана стимулише са 60 евроценти.

– Ми, произвођачи рибе, предложили смо да се код нас килограм шарана стимулише са 50 динара, али, ни тај предлог није прошао – каже Симић. – Како онда да очекујемо да се подижу нови рибњаци, иако за то имамо одличне потенцијале, пре свега у Банату, који има доста неплодне земље, одличне за подизање шаранских рибњака, а такође и у централној Србији, где има пуно потенцијала за гајење пастрмке.

Капацитети у производњи слатководне рибе, додаје Симић, практично су неисцрпни, за разлику од океана, из којих би се, за пет година, са савременом техником излова, могла “очистити” сва риба.

ПРИБЛИЖИТИ ЉУДИМА

– ЈЕДАН од разлога мање потрошње рибе у Србији је то што се раније морао купити цео шаран, а то је, као да се купује цело прасе за килограм свињетине – каже Симић.
– Ми смо, управо због тога, покренули прераду рибе, тако да тржишту, у 35 малопродајних радњи, нудимо готове и полуготове производе, шницле од шарана, ћуфте и пљескавице, па и састојке за паприкаш прилагођене брзом темпу живота, спремни су за припрему за само 20 минута…

– Треба имати у виду да један хектар рибњака, без већих проблема, може да да око тоне шарана – каже Симић. – По садашњим ценама, то значи да један хектар даје вредност од око три хиљаде евра. Истина, шарану је потребно око три године да дорасте до конзумне тежине од око три килограма, али у Немачкој се већ сада на тржишту нуди риба од 1,5 килограма која може да се узгаји за годину дана…

Н. СУБОТИЋ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *