11.03.2013., Политика

Зашто у неким земљама Азије чак 80 одсто произведеног пиринча никада не дође до потрошача, док само Британија баци 4,4 милиона тона јестиве хране. Количина бачене и изгубљене хране по свету је запрепашћујућа

hrana se bacaЛондон – У свету у коме 870 милиона људи нема довољно да једе а 25.000 свакодневно умире од глади, годишње се баци око две милијарде тона хране, близу половине укупне производње, каже се у најновијем британском извештају који преноси Би-Би-Си.

Институт за механичко инжењерство наводи да оволику количину отпада узрокују слабо складиштење, стриктни рокови продаје, уситњеност понуде и пробирљивост потрошача.

Студија, на пример, открива да у неким земљама Азије чак 80 одсто произведеног пиринча никада не дође до потрошача. Око 30 одсто поврћа у Британији не убере се само због неатрактивног физичког изгледа, док домаћинства годишње баце 4,4 милиона тона хране, а највише хлеба.

Извештај каже да између 30 и 50 одсто од четири милијарде тона хране, колико се годишње произведе у свету, заврши на отпаду.

Половина хране купљена у Европи и у САД касније се баци.

Сарадник Института др Тим Фокс каже да је ниво отпада „запрепашћујући”.

„Количина бачене и изгубљене хране по свету је запрепашћујућа”, каже др Фокс. „То је храна која би могла да се користи за прехрану светског становништва, као и за оне који су данас гладни.”

„Ради се такође о непотребном губитку земљишних, водних и енергетских ресурса утрошених у производњу и дистрибуцију те бачене хране.”

Разлози овакве ситуације иду у распону од слабе индустријализације и пољопривредне праксе, преко неодговарајућег транспорта и складишних инфраструктура до супермаркета који траже козметички савршену храну и охрабрују потрошаче да кроз понуде – „купи један за два” узимају више него што им је потребно.

„Уколико сте у свету у развоју, онда су губици у првим фазама ланца снабдевања храном – између поља и тржишта. У зрелијим, развијеним економијама, губици припадају недовољном маркетингу (последица бацања хране) и понашању потрошача”, каже др Фокс.

У извештају се такође открива да се огромне количине воде, 550 милијарди кубних метара, троше за узгајање усева који никада неће бити поједени.

Институт процењује да би тражња за водом за производњу хране могла до 2050. да достигне од 10 до 13 билиона кубика.

Уједињене нације предвиђају да ће до 2075. бити три милијарде додатних уста које треба хранити, јер ће светско становништво достићи 9,5 милијарди људи.

„Како ће водни, земљишни и енергетски ресурси бити под растућим притиском људске тражње, инжењери имају кључну улогу да спречавају губитак хране тако што ће развијати ефикасније начине узгајања, транспорта и складиштења хране”, сматра др Фокс.

„Али, да би се то догодило, владе, развојне агенције и организације попут УН морају заједнички да раде како би помогли да се промени однос људи према храни, а фармери, произвођачи хране и потрошачи да се обесхрабре од постојеће праксе бацања.”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *