Увод   , Задругарство данас , Удружења  

 

Организованост пољопривредника у Србији традиционално се везује за појам задруга и задругарство у Србији има дугу традицију, али са великим осцилацијама и са великм успонима и падовима који су били условљени историјским догађањима, а пре свега ратовима, али и различитим законским решењима која су, посбно у периоду комунистичке владавине била често мењана и, на жалост, веома често на штету задругарског покрета и пољопривреде у целини.

zemljoradnicka nabavljacka zadrugaПрва кредитна земљорадничка задруга у Србији основана је 1894. године у селу Вранову, код Смедерева. Већ наредне, 1895. године, основана је асоцијација земљорадничких задруга – Главни савез српских земљорадничких задруга, а само три године касније донет је први закон који је регулисао ову, задружну област – Закон о занатским и земљорадничким задругама.

Када је 1895. године осниван Међународни задружни савез (ICA), у Лондону, Србија је била један од оснивача, поред Француске, Италије, Енглеске, Белгије, Данске, Аргентине, Аустралије, Америке, Индије, Француске и Швајцарске.

До 1900. године, у Србији је било преко 650 задруга. Број задруга се брзо повећавао, као лек и одбрана од зеленаша и осиромашења сеоског становништва на преласку из деветнаестог у двадесети век. То је био период слабљења традиционалних породичних задруга, а јачања еснафског система у који је било организовано занатство. Убрзан развој новчане привреде све више упућује сељаке да се од натуралне и екстензивне, окрећу према робној производњи. Пораст пореза и других фискалних обавеза према држави, уситњеност поседа, примитивна обрада земље, екстензивно сточарство, слаби приноси и неродне године, стално су сиромашили сељаштво. Земљорадничке задруге биле су један од начина решења проблема.

Први светски рат је прекинуо овај процес. Опоравак је био дуг и мукотрпан. Земља, ратом опустошена, поља запуштена, сточни фонд – занемарљив… Тек тридесетих година прошлог века, задругарство је консолидовано са социјалног и економског аспекта, тако да се 1937. године указала потреба за доношењем Закона о привредним задругама, којим је, први пут од оснивања Краљевине Србије, уједначено задружно законодавство. Српско задругарство је, приликом уједињења, када је са радом наставио Главни задружни савез, у заједничку државу са Словенцима, Хрватима и другим народима, унело у задругарство своју оригиналну националну баштину, са изграђеним односима према држави и са задружним правилима којима су уређивани задружни односи. У том периоду, непосредно пред други светски рат, било је преко 3.500 задруга.

земљорадничке-задруге-300Само четири године после ослобођења, донет је Основни закон о земљорадничким задругама који је задругу дефинисао као: „економску организацију у коју се радно сељаштво удружује ради унапређења пољопривредне производње, подизања свог животног стандарда…“. Ово је био период од неколико деценија лутања и експериментисања између совјетских и тржишних модела, који је уз развој пољопривредних комбината шесдесетих и седамдесетих година прошлог века у једном тренутку значајно допринео унапређењу производње и животног стандарда на селу, али је бројним законским променама ускоро изазвао значајне имовинске проблеме који ни до данас не могу ефикасно да се реше. Два пута су задруге остајале без имовине и враћано им је право на имовину, али због законских пропуста у појединим периодима прављен је и законски вакум у којем је искључена задружна имовина као облик имовине. Последица тога је да данас у судовима на решавање чекају хиљеде имовинских парница које због гашења старих задуга неће дочекати своје решење.

Иако је  савезни Закон о задругама из 1990. године, прописао да се задружна имовина врати ранијим корисницима којима је одузета без надокнаде или из других разлога, што је потврдио и Закон из 1996. године, у судовима широм Србије води се на хиљаде судских спорова, а само је незнатан број задруга и задружних асоцијација успео да врати своју имовину. Само у Војводини, национализацијом је одузето близу 700.000 хектара ораница, а за исправљање ове неправде према власницима тог земљишта, потребно је да држава издвоји најмање 800 милиона евра. Осим финасијских, постоје бројни правни проблеми, у чију суштину не можемо улазити у овој анализи, али који значајно отежавају регулисање надокнаде имовине задругама.

 

_____________________________________